Анали Правног факултета у Београду

ПОХАРА И УТАЈА ЗА ВРЕМЕ ПРВЕ ВЛАДЕ КНЕЗА МИЛОША

307

шале „[...] два лопова, које кметови не примају у нурију т.е. Исаила из Звезда и Васића из Мови, и на Исаилу се велика похара пронашла, за које ће вам и сам проказати“ (27). По свои характеру казна протеривања се не мења у току прве владе кнеза Милоша али она све више прелази у искључиво право и употребу органа власти у доцнијим годинама, док су у почетку ову санкцију судови проводили и досуђивали на захтев народа односно села из кота je осуђено лице. Износимо документ који потиче још из 1819 а говори о одлукама локалне скупштине достављене кнезу Милошу да удовољи захтеву за протеривањем лопова из кнежине; како су из ових година документи малобројни, то овај наводимо готово у целини: „[...] у овој скупштини овдашњи народ велику тужбу учинили су код нас за лопове који се по кнежини налазе и предаду се суду пак опет враћају се у село; овде су учинили највећу тужбу шопићани на Неделка из њиховог села и друштво ньегово и никрјем није мило кад су их водили да су повраћени; такођер и ова сва кнежина тужбу чини на њи и на лоповлуке, да je од лоповлука највећа смутња међу њима и неурежденије свако; које ће вама из уста казати и нови кнез Никола којега тамо са три кмета шиљемо, и ваши момци који су од свију слушали кад су тужбу чинили да оваке људе нико их није рад у селу држати и сви желе да вама јавимо како не сме оваки људи међу њима имати. Остајемо ваши покорни служители Милутин Савић, Никола Катић, Живко Михаиловић, Никола Станковић. На скупу у Кука 3 јунија 819“ (28). Кыез Милош je прихватио овакве повремене молбе за протеривањем злочинаца у другу нахију али je временом стварао услед пораста броја протераних лица путем општих упутстава и својих пресуда које важе као преседани - —■ организацију смештаја и евиденцију имања на ову казну осуђених лица. Ова репресивна мера je према схватањима кнеза Милоша сасвим добро испуњавала свој задатак: за осуђане je то била строга казна jep су то махом сељаци којима тешко пада одвајање од куће и земље, а с друге стране не представља никакав издатак за државну благајну ни губитак за привреду. Да су осуђени на лишење слободе, морали би се градити затвори којих je било недовољно, друго не би обрађивали земљу тако да би осуђеници, евентуално и њихове породице, били на терету заједнице а то никако није било у складу са општом политиком кнеза Милоша; он je био много практичнији, улагао je новац у трговину и политику а не у апсане и тамнице. Из општег упутства свим судовима № 900 од 7 маја 1832 видимо како je централизована евиденција протераних лица при Народном суду ради лакшаг размештаја једног осуђеника на имање другог истом казной осуђеног лица. Упутство гласи; „Будући да доста пута принуждени бивамо злочинце и преступнике због различии већи преступленија из села с њиови баштина крећати, и у друге наије протеривати; зато, да би се овима изгнанима место за ньиово уживлење лакше наћи и одредити могло, определено je и заклучено; да се непокретна добра то јест земла злочинаца у другу наију државе наше прогнани не растура, већ у цешини да остане, и да се свагда, кад би когод речении начином с баштине своје кренут био, нама јави име и презима прогнаног с назначением глава његове фамилије, с њиме прогнани, место

(27) ДАВ ЗМП ХШ, А 64; 15 Јуни 1817. (28) ДАВ КК ГУ, 64 (Веоградска нахија, 3 јуни 1819).