Анали Правног факултета у Београду

308

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

одкуда се протерује и куда се пресељава, и описаније заоставшег његовог непокретног добра да ce прида. Овим ћемо начином ми, знајући гди има баштина поменутим начином притјажатеља лишени, на такове из други наија прогнане злочинце насељавати моћи. A што he се радити с баштинама овако упразненима, док се когод с нашим одобренијем на коју не насели, то ћемо ми свагда одредити, кад нам за ког прогнаног и гьевгову баштину јавите. Изложено закл>ученије вама саопшчавамо с препоруком, да таково у речении догађајима точно испуњавате. Суд Народни Србски“ (29).. Béh идуће године (1833) Народни суд поново издаје слично упутство у коме потсећа судове да се придржавају прошлогодишње уредбе и излажући je укратко закључује: „да би Суд Народни знајући где су такова иза протерани непокретна добра остала; друга на њи насељавати мого“ (30). Из пресуда донетих после ових упутстава видимо да су се она спроводила у живот. За изрицање казне протеривања одлучујући елемент je био да je кривично дело учињено у поврату (и тек онда ако je реч о банди, о великој вредности причињене штете, итд.) и да су за раније кривице већ коришћене друге казне али без успеха; из тога што се казна протеривања изрицала за кривично дело похаре у поврату и после издржане казне затвора и боја за стара дела, закључујемо да долази у ред строгих казни а пресуде које садрже ову казну морао je да потврди највиши суд или кнез Милош. Казна протеривања изрицала се кумулативно са другим казнама а такође и као једина, посебна казна. Народни суд №. 1187 од 3 јуна 1833 доставља на извршење шабачком суду пресуду групи злочинаца „за силне поаре и крађе које су починили“, у којој се прво досуђује накнада штете покрађеним лицима: „за то намирење ваља да се прода, не само покретни, него и непокретни мал њиов, осим њива и ливада Максима Ђурковића, на коме ће се после други ко населити“. Затим се опширно и детально износи колико ко мора да плати, а онда се изричу казне. „Казн пак за злочинства пресуђује Суд Народни: Максиму Ђурковићу 75, Гаи Радукићу 75, Степану Радукићу 50, Ранку и Пури Стевановићима по 50, Јовану Илићу 50, Ранку Горићу 100 и Дамјану Мазаловићу 50 штапа да са удари. „На зактевање сељана, протерује се Максим Ђурковић, Гаја и Степан Радукићи, Ранко Стевановић и Ранко Гогић; од који Степан Радукић одређује ce y Врбовну Н. Бесградске на баштину једнога од тројице, који су из Врбовне такођер због арсузлука протерани; а Ранко Стевановић у Пријевор Н, Рудничке на баштину Гаврила Дошљака који je такођер због арсузула из Пријевора протеран. За ово ће Суд Народни, Судовима Београдскбме и Рудничкоме нужно настављеније дати; a ви њи управо у речена места оправите, давши им нужне пасоше. Максима пак Ђурковића, Гају Радукића и Ранка Гогића, да под тврдом стражом пошљете до Суда Народнога, који ће им, кад овамо дођу, одредити места, куда ће се преместити. Свакоме од њи који фамилију има, да дате кола да се првсели. „[...] Јован Илић и Пура Стевановић који су мање поара учинили, и Дамјан Мазаловић који je тек ситнице крао, не протерују се из своји места, но то само с тим примечанием да ће се протерати, чим се први пут макар и у најмањој крађи увате. „Под именем да се протерају с фамилијама, разумева се, само са женом и децом својом; браћа пак, оцеви и остала родбина, не ваља ни

(29) ДАБ Шабачки суд 1832 ; 7 мај 1932. (30) ДАБ Шабачки суд 1833 (1—500); 1 мај 1833.