Анали Правног факултета у Београду

ПОХАРА И УТАЈА ЗА ВРЕМЕ ПРВЕ ВЛАДЕ КНЕЗА МИЛОША

309

једнога да се дротерује; по томе дакле и што се каже, да се намири из његовога имања; ономе, који оца или браћу има, не ваља сав мал да се прода, но оно што би при деоби на његов део спало [...]“ (31). На основу пресуда не можемо утьрдити ни приближно број протераних лица нити смемо да уопштавамо некедруге индиције које ипак нешто казују. Тако, на пример, налазимо у архиви шабачког суда да су за 7 дана аиздата три „прогонитељна“ пасоша (17, 21 и 23 јануара 1833) (32). Ови пасоши су сви исте садржине и издају се лицима која су протерана из једне у другу нахију у Србији (33). Судском пресудом се може казнити протеривањем и ван Србије у околне пашалуке или у Аустрију у зависности од тога одакле je осуђени родом или где je до доласка у Србију стално пребивао. Српске власти су морале енергичним мерама да се бране и боре против упада и преласка на њену територију разних разбојника и лопова jep je и својих имала доста, и зато je безброј пута понављана наредба кнеза Милоша да се нико без пасоша никуд кретати не сме. Има примера када се лице протерано из Србије у случају повратка ставља ван закона; такво je циркуларно писмо № 430 Народног суда од 18 фебруара 1931: „Писмом овим, даје се на знање свим србским судовима, да je Ицко Вељковић, родом из Алексинаца, у Н. Параћинској, који je досад двапут из Србије због арања протериван, већ трећи пут по пресуди Суда Народног од 31 децембра 830 № 21, која je Цэиховом Светлости 6. т.м. № 128 потврђена, из Сербије протеран с тим додатком, да сваки, који би га опазио, да ce je опет у Сербију повратио, буде дужан убити га. Ово je и у његовом пасошу назначено, а и свима Судовима налаже се, да се по пресуди овој владају, ако би се опоменути Ицко где указао, а то исто и подручним капетанима да кажу“ (34). Нарочито тешко кривично дело je крађа за време пожара и третира се исто као и крађа црквених ствари-светотатство, па je и санкција тежа него за обичну крађу. Планом 16 „Уредбе за гашење пожара“, прописује се: ~Будући да крађа при пожарима како гођ и она при карабл>екрушенију у число крађе црковне долази и назива се светотатство; то овој крађи при пожарима опредељује се по височајшем опредељенију Његове Светлости, Милостивејшег Господара и Кгьаза нашег шиба кроз сред чарпзије, с тим, да му се украдене ствари, ако je могуће о врат обесе, величину пак овакове казни определиће по величини довољно осведочене кривице мастни онде Суд“ (35). Не постоји рок за покретање поступка за кривично дело крађе тј. не постоји застарелост кривичног гоњења овог дела а исто je правило важило и за друга тешка кривична дела (убиство, хајдучија).

(31) Шабачки суд 1833 (500—780); 3 јуни 1833. (32) ДАБ Шабачки суд 1833 (1 —500).

(33) ДАВ Шабачки суд 1833 (1 —500). (~№, 44 прогонителни пасош Ранко Глигорић бећар родом из села Совљака ове нахије који je више пута код суда овдашњег апшен и каштигован за хрђава његова повееденија као хрсузлуке и прочаја; и нехотевши се проћи досадашгьег свог неваљалог обичаја, прогони се из ове шабачке наије у ваљевску; чега ради препоручује се и налаже надложним кметовом сеоским да би га од села до села под стражом до Ваљева пропратили. Уйме Суда Станко Јуришић, у Шабцу 1 7јануар 1833.“)

(34) ДАБ Крагујевачки суд 1826 1831.

(35) ДАВ КК XXV, 88 (Раеписи и објаве) 12 новембар 1834. М. Миљковић дитира у изводу ову уредбу под 27 новембар 1833, „Бранич“, XI, 1905, е. 161—173.