Анали Правног факултета у Београду

ОБИЧАЈИ О НАТАПАЊУ ЗЕМАЉА УЗ РЕКУ ТРЕВИШЊИЦУ

243

треба признати првенство по времену настанка. Ипак и овде преовладао je обичај да треба признати предност наташьу уколико се редовници извесног млина не споразуме друкчије са деоничарима у јазу и колу. Таквих споразума je било. Редовници старог млина под Главицом у Жупи споразумели су се негде половином XIX века да за време лета они мелу само ноћу и то претеком воде а да се натапање обавља дању, а по потреби и ноћу. Ту je дошла до изражаја мисао да je за народ корисније и прече натапање него мељава. Спорови о натапању. О употреби воде јављали су се сукоби и разни спорови. Није ни чудо јер у овом сушном и кршевитом крају земља без воде мало вреди. За време сушних љета, што уосталом није ретка појава, посушне земље сасвим подбаце, док подводне земле увек дају добре приносе. Требшьско поле у време лета изгледа као зелена оаза укљештена међу сурим и голим брдима. Ту се земла заправо не одмара. Захвалујући благој клими и натапању, скидају се годишње по две па и три жетве узастопно. Томе погодује и чињеница да се полопривредни производи могу лако и добро продати у Дубровнику и другим пијацама у приморју. Овде може пристојно да се издржава породида од неколико чланова са три дунума подводног земљишта (3.000 м 2 ). Ту се земља и вода високо цене, па и најмањи поремећај у овим односима неминовно доводи до сукоба. Готово сваке године избије по који сукоб и туча око воде и реда натапања. Рађају са због воде и бројни судски спорови чије решење због упорности странака траје по десетине година. Ствар се обично гони до крајњег степена. Решавање неких давно насталих спорова остали су дубоко усађени у народно сећање и предање. Тако се и данас прича о спору који се почетком XIX века водио о провођењу канала преко землишта „Кадина лука“ у селу Аранђелову, без дристанка власника. Спор je коначно решен у Цариграду да се не може провести канал кроз туђе земљиште без дристанка његовог власника, ако постоји могућност да се то учини заобилазним путем. Прича се и о спору који се односи на висину водостаја на јазу у Ушћу. Прибрежни власници жалили су се да им подземне воде (подасавање) услед водостаја наносе велику штету. Спор je решен у другој половини XIX века тако што се тачно угврдило докле се сме подизати водостај. На једној стени више јаза издубљена je тада мала каменица која означава докле се водостај може подићи. Много се прича и о разним споровима између наполичара и кметова, са једне стране, и власника земљишта, са друге стране,, који су настали спровођењем аграрне реформе у старој Југосливији а поводом накнаде за воду са јаза и кола. Тада je поставлено начело да земља припада ономе који je обрађује. То je начело спроведено у Претходним одредбама за припрему аграрне реформе од 25 фебруара 1919 и Уредби о поступку са беглучким земљама у Босни и Херцеговини од 20 маја 1921. У прописима о спровођењу аграрне реформе спомиње се земља а не спомиње вода. На основу тога многи власници стали су на становипгга да je законом наполичарима и кметовима доделена само земла за коју ће држава платити накнаду.