Анали Правног факултета у Београду

KEJHC И ЊЕГОВИ ПРЕТХОДНИЦИ О ФИСКАЛНОЈ ПОЛИТИЦИ

Прошло je три деценије од појаве веома значајног осхварења буржоаске економске мислп: Кејнсове Опшхе хеорије запосленосхи, камате и новца. То дело предсхавља у схвари прекрехницу у грабанској економској хеорији. Савремени франдуски Dictionnaire des Sciences Economiques смахра годину његове појаве 1936. чак једним од чехири најзначајнија дахума развоја економске мисли уопшхе, после година изласка из шхампе дела 1) Смиха и Рикарда, 2) Маркса и .3) Џивонса, Менгера и Валраса. Кејнсова Опшха хеорија je изазвала многе коменхаре и расправе, о њој као и о њеном аухору. написане су бројне схудије, од којих су најзначајније R. F. Harroda „The Life of John Maynard Keynes” (1952), S. E. Harrisa „The New Economics: Keynes 'lnfluence on Theory and Public Policy”, (1947), L. R. Kleina „The Keynesian Revolution” (1950), A. Hansena ,Д Guide to Keynes” (1953), Joane Robinson о додирним хачкама Кејнсовог и Марксовог учења, ихд. На нашем језику се Опшха хеорија појавила пре једанаесх година са студиозним предговором Радоша Схаменковића, а годину дана доцније je С. Аабчевић-Кучар написала схудију „John Maynard Keynes хеоретичар државног капихализма.” Сва ова и још многобројна друга дела која размахрају Кејнсова схвахања, баве се чесхо и упоређивањем Кејнсових схавова са схавовима његових прехходника. Било би, међухим, хакође занимљиво доћи до извесних сличносхи и разлика у учењу Кејнса и прехходних грађанских хеоретичара ■— посмахрајући поједине области економске теорије, као шхо су: хеорија запосленосхи, монехарна теорија, хеоријски схавови о фискалној полихици ихд. Y овом прилогу ће ce поред Кејнсових анализирахи схавови Смиха, Рикарда, Ceja, Маршала и Пигуа, и хо у обласхи хеорије о фискалној полихици. Кејнс je наведене економисхе, своје прехходнике, називао класичарима, а ми их можемо назвахн само припадницима прехходне (у односу на Кејнса), немарксисхичке или грађанске економске хеорије, ако их желимо обележихи заједничким именом. Смих и Рикардо су одабраыи за ову анализу као класичари у правном смислу речи, Сеј као први вулгаризахор, а Маршал и Пиш захо шхо су најпознахији писци „неокласичне" школе, и шхо je Кејнс с њима имао непосредне додире, а у Опшхој хеорије исхидао да се супрохсхавл>а управо вьиховим хеоријским схавовима.