Анали Правног факултета у Београду

KEJHC И ЊЕГОВИ ПРЕТХОДНИЦИ О ФИСКАЛНОЈ ПОЛИТИЦИ

157

мови су join неповољнијн по његовом мишљењу, јер ће будуће генерадије изгубити део свог националист дохотка, који ће ићи на отплату зајма ван земље. О могућности продуктивних расхода државе Пигу не говори, он, дакле, фискалну политику још увек ограничава на поље државних прихода. Jolin Maynard Keynes (ISB3 —1946) има сасвим другачије мишљење о финансијским приходима и расходима државе од својих претходника. Од њега потиче и теоријска анализа нове улоге финансија и фискалне политике у националним привредама. Кејнс je за интервенцыонистичку економску политику; по њему фискална политика обухвата и јавне расходе. Он неуморно препоручује да држава и сама предузме производњу, да инвестира велнка средства како у производњу државних предузећа, тако и, join выше, у непроизводне, инфраструктуралне објекте, који ће посредно изазвати велики полет производите повећањем ефективне тражње. Трошење, расходи државе нису, дакле, по н>ему а приори непродуктивни, а у сваком случају њихово je деловање на привреду благотворно, стнмулатнвно. Огромна финансијска средства која су потребна држави за њене функције могу се прикупити порезом и зајмовима. „Порези на доходак, нарочито када су управлзени на доходак који не произилази из рада, порези на профите од капитала, наследие таксе и сл. су од исто такве важности по штедњу као и каматна стопа; значај пак могућих промена у пореској полнтицн може да буде већи ...” ( 6 ). Наиме, поред повећања државних расхода излазак из депресије или кризе може се потпомоћи и смањењем пореза. Напротив, политику повећања пореза и увођење нових треба применити у периоду инфлације. Државни за ј мови, такође, имају, поред тога што представљају облик прикупљања новчаних средстава, и друге важне функције. Они служе монетарној политици као инструмент који у иифлационистичком периоду може да делује дефлационо. УпореВенье ставова о финансијским проблемима Смита, Рикарда, Ceja, Маршала и Пигуа са концепцијама Кејнса указује на то да су конкретна привредне прилике условиле скоро код сваког од њих заузимање одређених ставова. Зато су разлике у теоријским ставовима између класичара у ужем смислу и Кејнса разумљиве: први су били против фисколних и финансијских акција државе било je то доба процвата капитализма када je такав либерализам највнше одговарао. Кејнс je теоретичар државног капитализма, либерализам више не може да осигура даљи капиталистички развој привреде његовог доба. С друге стране, ова различитост ставова носи у себи једну сличност измеВу Смита, Рикарда, Ceja и Кејнса, (Кејнс у овом смислу „личи” више на њих него на Маршала и Пигуа), јер су и они први у своје доба били под великим утицајем

(6) Џ. М. Кејнс: „Општа теорија запослености, камате и новца”, Београд, 1956, стр, 142.