Анали Правног факултета у Београду

Такса за мерење руднога пола предвиђена je y глави која носи наслов „о мере урбарара” (чл. 40. Закона о рудшщима). Вађење руда спадало je у владареву регалију ( 2 ). Нико није смео приступити отварагьу рудника „рупе" и копању руде док не добије дозволу, концесију. Мерење руднога пола претходило je доделивању концесије. Мерење су обављали нарочити службеници „урбарар” и „хутман” ( 3 ). Први je био државни службеник, а друга службеник рударске дружине. За мерење и обележавање рудног пола плаћала се прописана такса, пристојба која je била доста висока. Урбарару се плакало „2 литре динара”, а хутману „1 литра динара” ( 4 ). Рударска дружгша ову таксу плаБала je у новцу. Из закона се, меВутим, не види да ли je сав овај новац ишао у корист наведених службеника или само један његов проценат. Додељивање концесије закон означава нашим називом „венчање” (чл. 8. и чл. 41) и за то се плаћала посебна такса у новцу, чија je висина предвиВена законом. Та je такса износила по правилу 8 унчи. И ову таксу плаћала je рударска дружина (гварци) која je тражила да joj се доде.ли концесија, „баштина” на одреВеноме рудноме пољу ( 5 ). Плаћањем таксе рударска дружина стирала je „баштину” (чл. 41) на измереноме пољу „мерном полу” (чл. 42) и могла je приступити копању руде ( 6 ). Рударске дружине плаћале су и порез за изваБену руду. Taj се порез назива „урбор” (чл. 3). Његова висина није предвиВена Законом. Наглела да je то било предвнБено неким посебним прописима или обичајима. Јиречек сматра да je у Србији урбор износио једну десетину изваБеые и пречишћене руде ( 7 ). Y Чешкој, Немачкој, Угарској, Пољској урбор je износио од једне осмине до једне десетине изваБене руде ( 8 ). Ако се рудник налазио на власгеоској земли, онда je по немачком рударском праву један део тога урбора припадао властелину, то јест једна осмина. Из Закона се не види како се у таквој прилгщи поступало код нас. Овај порез плаћао се у натури. Прибирао се приликом поделе руде, која се обавлала повремено. Из Закона се не види у којим су се временским размадима вршйле поделе. По турским рударским законима за наше крајеве подела се негде обавлала сваких 40 дана, негде сваких 45

(2) Y владареве регалије у средњовековној Србнји спадало je још ковање новиа, парные и жировннце. Т, Тарановски, Историја српског права, Београд, 1931, I, 136—138, К. Јиречек, Историја српскога права, Бсоград, 1952, 11, 429.

(з) О урбарару (urbararius) пма помеиа у следећим 4iVaHOBHMa Закона о рудницима, 4,7, 9, 10, 13, 14, 27, 29, 40, 41, н 45. О хутману (Hutmann) има помена у чл. 10, 14, 17, 40 ј 41.

(4) Једна литра захватала je 12 унчи по 20 гроша. Значп једна литра нмала je 240 гроша, односно динара почетном XV века. Вредност гроша одређивала се пре.ма тежинн и финоћн и мењала се током времена. Тако се 1452. год. од једне литре сребра ковало 270 гроша. К. Јиречек, нав. дело, 11, 428, М. Динпћ, нав. дело, 11, 77.

(5) Члан рударске дружине назива се ~гварк” (Geverke) чл. 3, 13, 15, 17, 19, 24, 26, 27, 29, 31, 32, 34, 37, 51.

(6) Закон о рудницима разликује три врсте пола: „мерно поле’*, (чл. 42), „туђе поле” (чл. 4) и „слободно поле" (чл. 6, и 21;.

(7) Јиречек, нав. дело, 11, 174, 211 и 430.

(8) Н. Радојчић, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, 85 пол „урбор", Ј. F. Schmidt, Versuch einer systematisch geordneten Darstellung des Bergrechtes im Königreiche Böhmen, Prag, 1833, I, 270.

4

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА