Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

Ар Балтазар Богишић: „МЕТОА И СИСТЕМ КОДИФИКАДИЈЕ ИМОВИНСКОГ ПРАВА Y ЦРНОЈ ГОРИ” Y нздању Српске академије наука и уметности појавило се једно занимљиво и значајно дело из историје права, Богишићева расправа „Метод и систем кодификациј е имавынског права у Црној Гори”, коју je редиговао и за штампу приредио др Томица Никчевић, према рукопису који се чува у Богишићевој библиотеци у Цавтату. Значај овог Богишнћевог дела je у томе што оно представља прво и једино дело ове врсте у нашој правној литератури и што je у њему изложена кодификација знатно одступала од дотле устаљених начела. Овом расправом Бошшић je утврдио своја методолошка начела, на којима je поставлен Општи имовински заканик за Црну Тору, чији je он творац и који са овом расправом чини јединствену целину. Прилазећи кодификацији, коју je сматрао тешким и одговорним послом, Богишић je, пре света, хтео да тај тьегов рад не буде копирање претходних ауторитативних узора Наполеоновог грађанског кодекса или Аустријског грађанског законика на пример —• вей да, одговарајући свим захтевима науке, буде прилагођен потребама и приликама Црне Горе, коja je, по његовом мишљењу, била инхересантна земља обичајног права. То je за њега била изванредна прилика да у овој кодификацији оживи своја теоријска и методолошка схватања, упорно изграђивана у бројним истраживачким радовнма и универзитетским предавањима. Али овај рад je остао само у рукопису, jep je аутор желео да га join прошири и да му да карактер опште историјске и крнтички-теоријске расправе о систему кодификације грађанског права и да га изда под називом „Историјат једне кодификације”. Расправа В. Богишића има ове делове: приступ, седам поглавља и крај. Y Приступу аутор излаже своју жељу да јавности саопшти и образложи начин на који je радио кодификацију. Помоћу систематике и методологи je он жели да одабере материју која ће бити садржана у законику и да je тако приближи онима који ће се закоником служити. Његова врло значајна примедба у овом поглављу јесте да се кодификација у Црној Гори не заснива на обил>у позитивних прописа ни на темељу развијене правке науке, него на традицији дуге изграђиваног и одржаваног обичајног права, тј. на правилима „која се налазе у саобраћајном животу, уму и предаји народа”. Богишић излаже дале привредне и друштвене прилике Црне Горе, као и њене специфичности у односу на друге земле у којима je вршена кодификација, и напомиње да се о томе мора водити рачуна приликом примене метода и система кодификације права у Црној Гори. Што се тиче нових прописа, њих треба, каже он, наводити само у случају да су опште корисни и да их живот неминовно намеће, а треба их тако формулисати да остану у сталној примени и вези са животом. Садржај законика треба да je јасно изложен, „предмета разрађени током језиком и слогом изложени да буду приступачни не само судијама и другим стручним лудима него и самом народу у својој целини”. Законик треба да има joui и ту особину, по мишљењу аутора, да представља везу између Црне Горе и других држава, пружајући иностранству инфор-