Анали Правног факултета у Београду

204

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Зимлова критика je очито површна и заснована на нехачном схвататьу историјског матери] ализма, чак на насилном његовом извртању. Зиыл изрично каже да Маркс не прихвата могућност да се историја објашњава глаВу, а и сам каже да ова, пошто je увек иста, не може ништа објаснити у разноврсним историјским догаВајима, па ипак остаје упорно при томе да je суштина историјског материализма у оојашњењу историје глаВу, односно економским интересом, пошто, каже он, покреВе људе да хтривређују. Зимл, дакле, није разумео или није хтео да разуме да ни историјски материј ализам нити ико ко признаје стварност није порицао да глад, односно економски интерес, покреће луде да привређују, али да отуд не произилази да историјски материјализам нужно узима глад као крајњи чинилац објашњења. Напротив, овај изрично каже да развој производних снага и, у вези с тим, односа производите одређује друштвени развитак, што je нешто сасвим друга и што заиста може овај да објасни, јер глад je увек иста, како каже и Зимл, а друштво се мења, зависно од развоја производних снага. Овај развој, пак, очито није одреЬен увек истом глађу него и нечим другим, тј. претходним стушьем тог истог развоја. Нејасно je Зимлово тврВење да историјски материјализам не признаје „суштински” утицај других друштвених чинилаца на привреду, јер није могуће јасно одредити појам „суштине”. Како Зимл развија ову мисао, излази да историјски материјализам не признаје уогапте никакав утицај других чинилаца на привреду, што je скроз нетачно. Узевши ово за тачно, Зимл сматра да се привреда метьа сама од себе, без страних утицаја, неком врстом партеногенезе, и пита се како je то могуће, односно како се да објаснити да, без спољних утицаја, односи производње дођу у сукоб с производним снагама, с којима су раније били у складу. Њему ни je јасно да спољних утицаја има, али да главки узрок томе лежи у самој привреди, јер производне снаге, гоњене „глаВу”, расту и винте не одговарају односима производње, који се не мењају упоредо с њима, бар не увек, будући да их извесни деловн друштва (класс) желе задржати у истом стању. Најзад, напоменимо да Зимл не признаје изричне изјаве осштвача историјског материализма да они сматрају да je историјски материјализам управо једна ггретпоставка, коју треба истраживањем проверити, а не апсолутна истина, унапред дата. Што ce тиче Зимловог доказивања да je тежња за социализмом психички основ историјског матери]ализма, оно je изведено тако грубо да се само од себе руши. Не види се никаква логички неопходна веза нзмеВу распрострањености економског интереса у маси и тьеговог узиматьа као одлучујућег чиниоца историје, као ни између овог интереса и тежње за уравнпловком. С друге стране, Зимл не увиБа да и његова теорија о подједнаком дејству свих нсторијскнх чинилаца на историјски развој пати од истих тешкоћа, иако у друкчијем облику, које он открива у односу на историјски матери ј ализам. Заиста, ако се све може објаснити једино свим, тј. самим собом, онда je то само привид објашњења, a није никакво ствар-