Анали Правног факултета у Београду

211

ФОРМАЛНА СОЦИОЛОГИ JA ГЕОРГА ЗИМЛА

2. Надрећеност и подрећеност. Зима истиче начелан став да надређеност и подређеност не могу ннкад бнти апсолутне онде где бп jeдна страна била апсолутно потчињена другој, престао би међу њима да постојн било какав друштвенн однос, пошто би потчињена страна у том односу престала бити човек и постала бн ствар. Зато je такав крајњи случај врло редак скоро увек постојн узајамно деловање и утицај, па и најпотчињенији увек донекле утичу на свог господара. Подређеност се не мора заснивати само на сили него и на ауторитету, чији je основ било личиост његовог носиоца било функција у некој скупини, односно организадији, коју овај врши. Али било да почива на сили или ауторитету, превласт се може одржати само ако се води рачуна о потчигьенима, и Знмл ванредно лепо црта важност реакције потчињених за судбину превласти. Носноди надређености могу бити тројаки: надреЬеност појединца, надреЬеност скупине и надрђеиост објективне снаге (друштвене или идеалне). Зимл потанко расправља о овим грима врстама надреЬености. Особито суптилна његова расправл,ања о влади једиог човека, а нарочито о деспотизму. Занимљива су и његова запажатьа о влади већине, за коју Зимлюматра да je појава новијег доба, која служи као средство друштвене интеграције. Он истиче да у среднем веку није било признаю начело већине, већ се за одлуке тражила једногласност. Y образлагању владе већине Зимл подсећа на Pycoa, jep каже да разлог за признагье владе већине може бити или њена физичка надмоћност (гласање би тада било замена за физичку борбу) или, у случају ако се претпоставља да целина има своју вољу, њена способност да представља ту скупну вољу верније него мањина. Зи.мл овде разматра и класнчно питање да ли je боља влада једног човека или безлична влада једног начела. Он истиче предности потчињености начелу уместо човеку, с обзиром на већу објективност начела, које изражава интерес скупнне. Он овде лепо показује како се начела, која се испрва намећу поједннцу од стране скугагне као обавеза, поступно „поунутрашњују” (интериоризирају) и постају део њега самога, те их он врши као своја сопствена, а не као наметнута правила понашања. Исто тако показује да постоји сличая процес и у властодржаца, који се најпре сматрају господарима друштва у свом сопственом интересу, а после се преобраћају у његове органе, који раде у његовом, а не у свом сопственом интересу. Влада начела не захтева особито способне носиоце власти. Зимл расправла и о слободи, особито политнчкој, излажућн њен развој од антике, где je значила учествовање у власти, до данас, кад претежно значи слободу од притиска власти. Он не верује да се може створити друштво у коме ће нестати надређености и подређености, jep у сваком иоле сложенијем друштву ових појава мора бити. Оно што се у најбољем случају може постићи јесте да се надреЬеност ублажи. Ни Зимлово истраживање надређености и подреБености не убеђује нас да je могуће нетто више рећи о овим чистим облицима без обраћања пажње на садржај који они уобличују, мада je можда овде нешто више речено но у претходном одељку.