Анали Правног факултета у Београду

217

ФОРМАЛНА СОЦИОЛОГИ!А ГЕОРГА ЗИМЛА

врженијн или најближој и најужој или најдал>ој и најширој. Велика скугагаа омогућује већи развој личности, али исто тако попекад делује и у супротном правду, тј. у правду уједначавања личности и њене веће везаности за друштво, особито услед поделе рада, која човека чини потпуно зависним од друштва. Зимл и овде поново говори о слободи и разликује два схватања о њој прво, по коме je слобода ослобођеие од друштвене стеге (схватање XVIII века) и друге, по коме je она развијање личности (схватаие XIX века). По oboiM другом схватању, слобода се може остварити само ако личност живи у развијеној друштвеној скупини. Овде су особито занимљива његова излагања о утицају новчане привреде на проширење друштвених скугагна и развој личности, што je сасвим тачно. Сва ова Зимлова излагања су социолошки занимљива и важна. Што се тиче гьиховог односа дрема формалној социологији, она се одликују тиме што се овде вшде расправља о утицају једног друштвеног облика величине скупине на развој личности него обрнуто, о утицају једног чиниоца као што je развој личности на један друштвени облик, какве су претежно претходне расправе. Зимл се дотиче личности и гьепог односа према друштву такође и у својим „Основним питањима социологије”. Ту оы утврђује да се л>удске особине развијају историјски старије особине су грублю, новије су финије. Старије особине су и општије од новијих, па се стога л>уди у већој скушгни спуштају на нижи ниво, тј. међу њима долазе до изражаја ове ошдтије, грубље и ниже особине. Y ове старије особине долазе пре света осећања, а у новије разум. Стога je маса мање разумна од појединца и на вьу се пре утиче осећањима но доказима. Њом владају осећања и стога се човек у маси налази као у некој врсти пијанства. Зимл такоЬе констатује постојање сукоба између појединца и друштва у том смислу што ce појединац труди да се развије у целовиту личност, док друштву, услед поделе рада, боље одговара његова специјализација и тиме сиромашеие личности. Он налази да ce у XVIII веку сматрало да треба истовремено остварити слободу човека од друштва и иегову једнакост на тај начин што би, ослобођен, он развијао у себя општечовечанске особине. Y XIX веку, напротив, сматрало се да треба остварити слободу без једнакости, као што постоји и супротно схватаие о оствареиу једнакости без слободе буржоаски нндивидуализам и содијалистички егалитаризам. Зимл сматра да се решеие налази у развоју индивидуалности, али онакве каква треба друштву, тј. диференииране, чиме се подела рада чини нужном, а истовремено и могућом. Тиме би XIX век филозофски оправдао поделу рада, као што je XVIII век то чинио у погледу утакмиде. 10. Друштвеност. Y „Основним питањима социологије” Зимл на веома занимлшв, суптилан и живописан начин расправлю о друштвености. Y том расправљаиу можда je достигао врхуиад ингениозности, прецнзности и хлшнуциозности социолошке анализе, који до сада није превазиВен. Основна лшсао хму je овде у утврђиваиу могућности тюке врсте отуђиваиа друштвених об.лика од тьихове садржине. Наихме, сваки друштвени сблик служи оствареиу неких цил>ева, интереса, тежии, који су разли-