Анали Правног факултета у Београду

216

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

узроци који их објашњавају и чије се дејство погрешно прииисује времену и простору, који су, додуше, формални услови сваке појаве, али не и позптивни узроци који их производе. Ипак, простор има знача ja као један од услова који понекад игра важну улогу при одређнвању какав Ье друштвени облик настати. Простор je значајан за друштво неким својим обележјима, међу које Зимл убраја тзв. искључивост простора, тј. чињеницу да су извесне скупине тако везане за један искључиви простор да ван њега не могу постојати (као држава, на пример), док су друге слободне сд просторних веза (као црква), његову дељивост на самосталне делове који су јасно разграничени (при чему Зимл посебно говори о значају граница), његову способност да поједине друштвене елементе чврсто веже за себе тако да ие могу мењати свој простор, његов јак утицај на узајамно деловање људи зависио од тога да ли су просторно блнзу или далеко једни од других и, нарочито, омогућавање људима да се крећу по простору. Зимл особито подробно описује утицај којн на друштвене облике врши чнњеница да се скупине крећу (номадизам) или да се један њихов део креће док друга остаје стално на истом месту. Он сматра да номадизам доводи до замене матријархата патријархатом, зато што муж одводи жену из њеног рода, до политичког деспотизма и до лабавости политичке организације, која je последниа неразвијене поделе рада. Што се тнче номадизма појединих делова једног друштва, он je културно познтиван јер служи изједначавању културног нивоа људи. Он исто тако делује и у правцу политичког нзједначавања. Зимл исто тако расправља о утицају простора на политичку органпзацију државе, о знача ј у празних међупростора из.међу различитих друштава итд. Његова излагања о утицају простора на друштвене облике веома су значајна и спадају вероватно у најингениознија нспитивања овог предмета. Он je овде заиста свестрано испитао разне врсте тог утицаја и утврдио извесне гьегове законитости. Међутим, с гледишта формалне социологије, и овде je пре у питању утицај одређених чинилаца (овде ■ простора) на облик него испитивање самих об.шка. 9. П роширење скупине и образована индивидуальности. Приступајући овом нстраживању односа између проширења друштвене скупине и ступња развоја индивидуалности, Зимл истине да ће, за разлику од претходних истраживања, где је скупљана маса различитих чињеннца о разним питањима лабаво повезаннх општим предметом истражнвања, овде бита речи само о доказивању једне једиие хипотезе о односу измеЬу проширења скупине и стугаъа развоја индивидуалности у њој. Та хипотеза je да се индивидуалност све више развија уколико се скупина внше шггри. Y широј скупини се врши јача диференцијација личности услед поделе рада, а услед тога се јасннје издвајају и индивидуалности и појединац има више слободе. Зимл подробно истражује услове под којима се ова законитост остварује и њене разне варијанте које зависе од ових услова. Тако истине да je поједннац обичио члан внше скупина, ужих и ширих, које искоришћава да би обезбедио себи слободу. Ужа скупина више стеже, али je оригиналнија од шире, док шира даје више слободе, алп мање оригиналности. ИзмеЬу више скупина, човек je обично најпри-