Анали Правног факултета у Београду

233

ОМБУДСМАН КАО ЗАШТИТНИК ЗАКОЫИТОСТИ И ПРАВА ГРАБАНА

Према аутентичным подацнма, до почетна овог века омбудсмаы je просечно примао по 70 жалби годпшње, Последње деценије укупан број жалби попео се на 1.000, а '1964. и преко 1.200 жалби годишње. Омбудсман je обављао своју функцију уз сарадњу шест правника и три секретара, али због разгранатостн посла број правника je 1964. године повећан за јјошЈгри О 9 ). По речима А. БекселиЈуса, од десет жалби, по правилу, девет су неосноване, али се свака жалба, па ма колшсо била апсурдна, узима у обзнр и поводом ше се врше потребна Анонимке жалбе не узимају се у обзнр. Неочекивано мали број оправдании жалби разумЛ)ИВ je кад се из извесних примера сагледа ближе ко се и против чета жали. Како истине омбудсман Шведске А. Бекселијус: „Највише жалби потиче од болесника у психијатријским болницама и од затвореника. Ове две трупе чине приближно једну петину од укупног броја жалби. Углавном се жале да су неправилно осуђени, или да се према њима опходило на недопуштен начин. И по таквим жалбама омбудсман захтева од надлежног органа да му доставн прение њихових досијеа. По правилу у тим случајевима интервенција je непотребна али некад можемо предузимати извесне мере”. На пример, како наводи А. Бекселијус, „једна жена ми je писала да je њен муж у психијатријској болници и да га je приликом посете у болници нашла потпуно успаваног. Даље тврди да су му дали врло јаку дозу неког средства за умиривање пошто je ошгро одговарао једној болничарки. Поводом тога тражио сам досије тог болесника и видео да се један чувар жадно лекару на овог болесника, на што му je овај дао једно средство за умиривагье које га je тако успавало да je спавао четири дана. Писао сам после тога Министру здравља објашњавајући случај и питао да ли заиста постоје медицински разлози за такав третман”. На питане шта ће учинитн ако му Министар здравља одговори да нема никаквог медицинског разлога за примену такве терапије, омбудсман Шведске А. Бекселијус je одговорио: „У том случају писао бих лекару који je наредио да се да то средство за умиривање да ми писмено објасни разлоге због којих je издао такво наређење. Могуће je да су га посебне околности нагнале да закључи да je то било потребно. Међутим, ако оценим да je његово објашњење недовольно, нашгсао бих му и друго писмо. Овог пута бих му замерио што je наредио такав третман. Рекао бих му у чему je његова грешка и позвао га да се убуду ће уздржи од таквих поступака. Ако би овај третман био шкодљив за болесника било на који начин, наредио бих, без икакве сумње, да се лекар преда суду, а ако би га суд огласио кривим, био би кажгьен. Штавише, ако би овај третман проузроковао какву знатну штету за болесника, имао бих могућности да од Владе затражим да се оштећеном додели извесна сума на име накнаде штете. Такви су захтеви ретки, али то je општи поступак који водимо по жалбама. Ми никад не одлучујемо о по ј единим случајевима док не омогућимо и другој страны да објасни свој поступак и не предајемо суду никога само зато што je глупо вршио своју дужност. Раније je омбудсман скоро увек издавао налог за судско гоњење у свим случајевима непажње од стране службеног лица, чак и онда ако није никаква штета цроузрокована по-

(18) Ј. Bainbridge, op. cit., стр. 3.