Анали Правног факултета у Београду

IL 1. Одређене промене у режиму и интерпрехацијама ове хужбе насхале су још у римском класичном праву. Указано je да се у каснијем класичном праву она више није увек везивала за постојање пекулијума. Поред тога, док je првобихно давана само када je лице alieni iuris или роб склонно са хужиоцем уговор о зајму, о купопродаји и можда locatio conductio, касније je допуштена и када je закључен било који именовани уговор или пакх ( 17 ). Идеја засхупнишхва, ко ja je, у схвари, била у основи свих хужби adiecticiae qualitatis, долазила je код ове хужбе до посебног изражаја ухолико, шхо се у периоду позне класике заххевало да je потчнњено лице, са којим je закључен уговор, имало намеру да схвар, добиЈену уговором, упохреби у корисх пахерфамилијаса ( 18 ). Исхо хако, врше се и упоређења са усхановом negotiorum gestio ( 19 ), шхо ће довесхи до схварагьа правила, изреченог у једном, веровахно интерполисаном, хексху у коме Улпијан каже да ће се actio de i. г. v. применихи у оним случајевима у којима би прокурахор или negotiorum gestor имао хужбу прохив dominus negotii и када je роб. упохребио схвар да би побол>шао или сачувао схвар свога господара ( 20 ). Овај хексх je јединсхвен у Јусхинијановом корпусу, али je значајан због хога шхо ће у доцнијим правним школама бихи врло чесхо навођен као доказ да je за посхојање одговорносхи патерфамилијаса или верзноног дужника уопшхе, потребно да je лице, преко кога je извршена верзија, поступало као заступник или као negotiorum gestor ( п ), заххев који се у римском класичном праву није посхављао. 2. Даље промене насхале су знахно доцније, мада су оне биле условл,ене крупним изменама у друштвено-економским и правним односима, које се могу прахиги још од доба раног принципаха. Непосредан ухицај на развој ове хужбе имало je неколико чинилаца. Пре свега, са слабљењем власти патерфамилнјаса и променама у породичноправним односима дошло je и до имовинскоправног осамостаљења деце у његовој власти. С друге стране, са опадањем броја робова

С l7 ) Подробније о овом развоју упор. Gay, нав, дело, cip. 221—239.

(18) D. 15. 3. 3. 1 и 3; D. 15. 3. 3. 4 и 17. Данае преовлађује мишљење да су ови текстови интерполнеанн, те да je, према томе, овај захтев настао тек у посткласичном праву упор. W. Kunkel, Römisches Recht, 1949, стр. 257.

(19) Ако je аутор верзије човек bona fide serviens, даје ce actio negotiorum gestorum, D. 3. 5. 35/36.

( 20 ) »»Et regulariter dicimus totiens de in rem verso esse actionem, quibus casibus procurator mandati vel qui negotia gessit negotiorum gestorum haberet actionem quotiensque aliquid consumpsit servus, ut aut meliorem rem dominus habuerit aul non deteriorem.” D 15. 3. 3. 2.

(2i) Овај текст je, c једне стране, умногоме утицао на далт развој ове тужбе, а с Аруге стране je код неких историчара крајем прошлог века послужио као нолазна тачка за теорију према којој се тужба de i. г. v. објашњава на следећи начин: роб je по природном праву имао право регреса према господару за оно што je био дужан да плати своме повериощ, овај „захтев да буде ослобођен своје обавезе” („Liberationsanspruch”) преторско право да Ј е повериоцу роба, који га остварује са actio de i. г. v. Теорија потиче од v. Tuhra, Actio de in rem verso, Freiburg, 1895, и има и данас присталица међу неким немачким романистима.

247

ACTIO DE IN REM VERSO ОД РИМСКОЕ ПРАВА ДО АУСТРШСКОГ ОГЗ