Анали Правног факултета у Београду

248

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

и преласком на друге видове експлоатације измењен je факхички и правки положај робова, и они се умногоме изједначују са другим категоријама схановнишхва у више или магье зависном положају. Тиме се мења и појам пекулијума. То више ни je имовина даха на управљање сину или робу, већ сва имовина уопшхе коју имају људи у зависном положају (- 2 ). Истовремено, и делимично из истих разлога, долази до извесннх промена у усханови засхупништва. Основна концепција римског права, да сваког обвезују само они уговори које je он сам закључио, осхала je у основи неизмењена. Међухим, с обзиром да су услед промена у породичним односима и због малог броја робова могућносхи да се послови воде преко похчињених лица биле у пракси веома сужене, било je похребно олакшахи засхупање преко слободних лица и дозволихи да бар у неким случајевима уговор, који закључи заступник, непосредно обвеже заступаног. Од новина, које су уведене, од инхереса за наше питање су измене које су прехрпеле две хужбе adiectiae qualitatis, и то actio institoria и actio exercitoria. Оне су се join у класичном праву могле подизати in solidum против патерфамилијаса и онда када je institor, лице које управља трговинском радњом или предузећем, и excercitor, бродар био Слободан човек sui iuris. Папинијан, затим, први помиње тужбу quasi institoria, која ce могла подпћи непосредно против властодавца за наплату пстражнвања из уговора који je тужилац закључио са прокуратором (управитељем целокупне имовине) који je Слободан човек ( 23 ), а у посткласичнОхМ вулгарном праву institor je увек одговарао за дугове својпх радннка ( 24 ). Значајна су, најзад, и нова теоријска објапгњења која се под утицајем Аристотелове етике дају неким правним институцијама у правним школама на истоку ( 25 ). Обогаћење без основа образлаже се идејом правичности и еквивалентности и поставља се принцип да се нико не може обогатити на рачун другога ( 26 ). Ове околностн утицале су непосредно и на режим хужбе actio de i. г, V. Пре свега, у посткласичном праву она се потпуно одваја од actio de peculio и захтев да filius или роб са којим je тужилац закључио уговор, има свој пекулијум уопшхе се више не поставлю ( 27 ). Тежиште се ставља на верзију односно на обогаћење патерфамилијаса или господара роба, a појмом de in rem verso образлажу ce и потраживања која се не утужују тужбом de in rem verso, већ другим тужбама. Сачувана су само два текста која о овоме сведоче и за оба je несумњиво да су интерполисана, тако да су дата образложења сигурно каснијег датума. Y једном се верзијом образлаже постојање обвезе градске ornnxime, настале уго-

(22) Ynop. G. Micolier, Pécule et capacité patrimoniale, thèse, Lyon, 1932; Girard, Manuel de droit romain, I, 431.

(23) D. 3. 5. 30 пр. и D. 14. 3. 19. np.

(24) E. Levy, Weströmisches Vulgarrecht, Obligationenrecht, 1956, стр. 80 и даље.

(25) Упор. H. Coing. Zum Einfluss der Philosophie des Aristoteles auf die Entwicklung des römischen Rechts, Zeitschrift, d. Savigny Stiftung, 1952.

(26) D. 12. 6. 14.

(27) На западу, где извори сведоче да je распрострагьеност пекулијума била велика, actio de i. г. v. се више не спомшье, при чему je значајно да je и примена кондикдија била крајње скучена. На истоку, где улога пекулијума постаје незнатна, a. de i. г. v. добнја ширу примену. Упор. Е. Levy, loc. cit. и Gay, нав. дело, стр. 161.