Анали Правног факултета у Београду

вором о зајму који je заклучен y њено име и у гьену корист ( 28 ), а у другом одговорност орхака за обвезе настале из уговора другог ортака, када je корист из тог уговора ушла у ортачку заједничку имовину ( 20 ). Завршетак овог развојног пута чини правггло, поставлено у једној конституци ј и Диоклецијана уС. 4. 26. 7. 3, за коју je даыас такође доказано да je интерполисана ( 30 ). Према том правилу, actio de i. г. и. може ce применити и ако je уговор, из кога je тужени имао користи, тужилац закључио са слободним лицем, под условом да je оно поступало као negotiorum gestor туженог ( 31 )Y последњој фази развоја ове тужбе у римском праву, она се, дакле, проширује на односе међу лидима од којих ниједно није у зависном положају. За подизање actio de i. r. v. према овој конституцији било je доволно: a) да постоји уговор између трећег лица и тужиоца; б) да je треће лице поступало као negotiorum gestor туженога и в) да je корист из уговора ушла у имовину туженога. При томе je тужени имао истовремено и контрактную тужбу против трећег лица, гестора, са којим je заклучио уговор, jep je оно Слободан човек, правно и пословно способан. Actio de i. г. v. губи овде своја обележја тужбе adiecticiae qualitatis, а дато решење je у супротности са принципом римског права да уговор делује само између странака које су га заклучиле, принципом који je онемогућавао да се дође до општег правила да заступник непосредно обвезује свог властодавца. Ова конституција je једини текст у Јустинијановој кодификацији и у изворима римског права уогапте који показује да je примена ове тужбе проширена и на ново подручје, изван правних односа са лицима alieni iuris и робовима; иако je у супротности са основним начелима римског права, она je послужила као полазна тачка и као главни ослонац за дали развој верзионе тужбе. 111. 1. Дали развој actio de i. r. v. може ce пратити тек од 17. века кроз дела немачких правника природноправне школе. Y ранијим правним шко-

(28) D. 12. 1, 27 Civitas mutui datione obligari potest, si ad utilitatem eius pecuniae versae sunt.

(29) D. 17. 2, 82 ~ . . . nisi in communem arcam pecuniae versae sunt.'*

(30) Y данашњој романистици преовлађује мишљење да je ово правило настало тек у доба Јустинијана. Литература која се односи на озај текст je обимпа, упор. Cuq, Manuel des institutions juridiques des Romains, 2. и.зд., erp. 407. Y новије време Burdese, Actio ad exemplum institoriae, у Atti ... di 1 orino, 1950, стр. 17—18. Аноклсцијан у конституции С. 2. 24. 4. даје супротно решење.

(31) ~Alioquin si cum libero rem agente eius, cuius precibus meministi contractum habuisti et eius personam elegisti, pervides contra dominum nullam te habuisse actionem, nisi vel in rem eius pecunia processit vel hunc contractum ratum habuit.” „Иначе, ако си заклано уговор са слободним човеком, који je водно послове онога чије си молбе имао у виду и чију си особу изабрао (= посебно на њу мислио): треба да увидит, да против господара немаш никакве тужбе, сем ако није повац ушао у његову имовину или je он тај контракт ратификовао,”

249

ACTIO DE IN REM VERSO ОД РИМСКОГ ПРАВА ДО АУСТРИЈСКОГ ОГЗ