Анали Правног факултета у Београду

je теорију грађанског права новог доба. Немачки правннци ове школе, неки од њих математичари по свом првобитном образовању ( 37 ), извлачили су из римских текстова рефлексије класичних правника и уздизали их на ранг општих принципа природног права, да би њима образлагали правила на основу којих су у складу са потребама младе буржоазије у успону решавани проблеми из свакодневне праксе. Један од тих општих, врхунских принципа природное права je и учегье да се нико не може обогатит на рачун другога, садржано у изреци Помпонијуса: „Nam hoc natura aequum est, neminem cum alterius detrimento fieri locupletiorem." (D. 12. 6, 14) ( 3S ). Оно je било једна од аугономних истина, која се налази на врху пирамиде правних института који своју основаност изводе из ње. Како je и једна од претпоставки тужбе actio de i. r. v. била корист коју je тужени постигао на рачун тужиочев, и она почшье да се посматра првенствено са те стране ( 38 а); тиме je стечена теоријска подлога за нове интерпретације и створена могућност да се њоме обухвате и случајеви који у римском праву не би никада могли бити заштићени ни са actio de i. г. v., ни са тзв. actio de i. г. v. utilis Јустнннјановог права. Y првој фази, нов начин гледања на actio de i. r. v. није имао непосредних последица на претпоставке које су морале бити испуњене да би се она могла применити. Она je само једна од тужби, која почива на принципу да се нико не може обогатити на туЬ рачун. Верзија je, додуше, њено основно обележје, али подизатьу тужбе има и даље место само онда, када je до верзије дошло из уговора који je са тужиоцем закл>учило rpehe лице које je поступало као заступник или negotiorum gestor туженога. Ново и у теорији и у пракси почетном 17. века било je пре свега то, што се више није сумњало у исправност текста, садржаног у Диклеоцијановој консттуцији, па се сматрало да je примена верзионе тужбе оправдана без обзира на то да ли je лице са којим je тужилац заюъучио уговор, у зависном положају према туженоме или само води ньегове послове. МеВутим, стављањем тежишта на верзију, остале две претпоставке добиле су за правнике тога доба друторазредни значај. Као неважне, оне су могле сасвим и да отпадну у тренутку када се указала потреба да се ова тужба модификује и употреби и у случајевима у којима тих претпоставки нема. Случајеви познати из судаке праксе 17. века још увек су најчешће уговори које je закључило квалификовано треће лице, било да je у зависном положа j у према туженоме {famuli, слуге ко je заузимају место не-

(37) Puffendorf и Chr. Wolff. Метода рада назива се mos geometricus и састоји ce у строго логично-математичкој дедукцији, која полази од опшгег принципа и силази постепено ка све конкретнијим правилима. Ову мегоду je потеицирао нарочито NETTELBLADT, ученик CHR. WOLFF-a. Ynop. P. Koschaker, Europa und das römische Recht, München, 1947, стр. 249—251.

(38) Hugo Grotius, De iure belli ac pacis, liber 11, cap. X, 2, 1.

(38a) Образложење тужбе се даје Помпонијусовим речима: »adversus lucrum domini videtur subventum« D 15. 3. 10. 7. Тако Strykus, Continuatio altera usus modernus pandectarum, Ed. 2, Hallae Magdeburg. 1712 lib. 15 tit. 3. Ynop. M. Wellspacher, нав. дело, стр. 13, који даје многе друге примере.

251

ACTIO DE IN REM VERSO ОД РИМСКОГ ПРАВА ДО АУСТРИЈСКОГ ОГЗ