Анали Правног факултета у Београду

252

АНАЛИ lIPABHOr ФАКУЛТЕТА

кадашњих робова, деца и жена), било да je реч о администратору, мандатару или инститору ( 39 ). Actio de in rem verso ce првобитно врло често употребљавала управо зато да би властодавац одговарао непосредно за обвезе из уговора које je закључио његов пуномойник. Међутим, у 17. веку преовладао je принцип да пуномойник увек непосредно обвезује властодавца. Познато je да je усвајање овог принципа углавном резултат рада природноправне школе. Он je изграђиван постелено, претежно без осдонца на римске текстове ( 40 ), у складу са потребама младе буржоазије, која je своје разгранате трговачке и друге послове морала да обавља и преко заступника. ПрактЈгчна последица усвајања овог принципа у односу на actio de i. г. V. била je пре свега у томе што су из области њене примене изостали сви они случајеви у којима je посредник треће лице могао да непосредно обвеже туженог. Y пракси ова тужба се сада користи обично онда, када je заступник црекорачно своју пуномоћ или je није ни имао, или кад из других разлога ни je могао да обвеже онога коме je припала корист из закљученог уговора. Y многим од ових случајева, као и у низу других, било je тешко или немогуће доказати да je лице са којим je тужилац закључио уговор, водило послове туженог. Због тога се у делима неких правника истине мисао да ни je битно да je треће лице, које je закључило уговор са тужиоцем, поступало као његов заступник или negotiorum gestor, и постелено се додази до дефиниције ове тужбе, из које je та претпоставка изоставл>ена. За многе правнике крајем 17. и у 18. веку actio de i. г. v. ce може подићи увек када су испуњене само две претпоставке, да постоји alienus contractus, уговор са трећим лицем, и versio in rem, да се из тог уговора тужени обогатио: „Fundamentum actionis de in rem verso in eo latet, quod reus ex contractu tertii fit locupletior” ( 41 ). Мишљења у правној литератури по овом питању нису јединствена и многи писци и даље захтевају и трећу претпоставку за основаност ове тужбе, да je посредник водно послове туженог, при чему се обично истине да није потребно да je тужилац и знао да he користи из уговора припасти туженоме ( 42 ). Међутим, теорија je само одражавала потребе праксе, и

(39) Примере лаје В. Kupisch, Die Versionsklage, Heidelberg, 1965, стр. 20

(40) Y судској пракси тога доба владало je правило да страйка која се позива на правило римског права, није морала да доказује његову рецепцију, већ je само њен противник могао да докаже да оно није реципирано; код заступшшггва, напротив, ако се странна позивала на неко правило римског права, морала je да докаже и његову рецепцију. J. Schilter, Praxis iuris Romani in foro Germanico, Franc, et Lipsiae, 1713, 27, 40. О разноју принципа директног заступништва и узајамном утицају између ове шгституцнје и. actio de i, r. v. упор. L, Jacobi, Die Lehre von der nützlichen Verwendung, Jena, 1861, стр. 28 и дал>е.

(4i) J. A. Hellfeld, Jurisprudentia forensis secundum pandectarum ordinem, Jenae, изд. 1764, lib. 15, tit. 3, par. 916. J. A. Kind, Quaestiones forensae, изд. Leipzig 1792, tora. 1, cap. 35, каже: »Si quis igitur ex meo per contractum tertii evadat locupletior et tertius, qui mecum contraxit, non sit solvendo, contra eum, in cuius rem meum, licet mediate tantum, versum est, in subsidium datur actio, quia quod de meo ad te pervenit, hoc a te mihi reddi bonum et aequum est (1. 32 D de reb. cred.). Аал»е примере даје M. Wellspacher, стр. 14, прњмедба 2.

(42) Упореди: Kupisch, нав. дело, стр. 21. Закл,учак Купиша, да су правннцн 17. и lö. века доследно инсистирали на захтсву, да посредник буде квалификовано лице, нијс основан. Пре свега, против тога говоре јасни текстоьи неких пнеаца из тог периода, цитирани у овом раду. Друго, Купит није могао да наведе ниједан текст, у коме се ова тужба одбија