Анали Правног факултета у Београду

536

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

органа, није проста ствар. Зато ћемо покушати, углавном са аспекта питања (практичног) које je условило писање овог рада, да на ово питање одговоримо. Иако Закон изрично ништа не каже, несумниво je да се ради о правоснажној одлуци. Ово наводимо ради тога што je могуће замислити и ситуацију у којој одлука донешена али још није постала правоснажна. Посебно када су у питању одлуке управних органа које су коначне али још нису правоснажне. Према томе, централно питане и основни проблем састоји се у томе: која права суд има у односу на правоснажну одлуку, донету од надлежног органа, којом je решено прехходно питање? Као што je већ наведено, из одредбе чл. 11. Закона о парничном поступку произлази право суда да испитује само надлежност органа који je одлуку донео. То, одмах да истакнемо, ни у ком случају не значи да овлашћење постоји у погледу месне надлежности. Другим речима, суд je овлашћен да испитује само питане стварне надлежности. А шта то значи, покушаћемо да објаснимо у току даљег излагања. Y првом реду, овлашћење суда односи се на то, да испита такозвану апсолутну надлежност. Тако, на пример, ако би се као претходно поставило неко питање које je репшо суд, онда би овлашћене суда било у томе да испита да ли je решаване о том питану уопште спадало у надлежност судова, тј. да ли je у таквом случају био дозволен редован правни пут. Исто тако, ако би се радило о одлуци управног органа, суд би био овлашћен да утврди да ли решавагье тог питана уопште долази у надлежност управних органа, и тако даље. С друге стране, ако би суд утврдио да решаване о претходном питану спада у надлежност, на пример, управних органа, негово овлашћене састојало би се, даље, у томе да испита да ли je конкретни орган од кога потиче одлука био надлежан да такву одлуку и донесе. Најзад, што желимо посебно да истакнемо, из права суда да утврђује надлежност органа за доношене одлуке о претходном питану, без сваке сумне произлази и право да испита да ли je уопште постојао орган од кога одлука потиче у часу неног доношена. Уосталом, тек када се утврди ово питање, могуће je даље утврђивати стварну надлежност како смо горе приказали. To je, чини нам се, логична ствар, jep се о надлежности може говорити тек када je у питану орган који постоји. Утврђиване постојана органа и негове (стварне) надлежности, према одредби чл. И. Закона о парничном поступку, суд je дужан да спроведе по службеној дужности. Пропуштане суда да то учини представљало би бнтну повреду одредаба поступка. Ако би суд испитујући надлежност органа за доношене одлуке о претходном питану установио да се ради о органу који уопште никада није постојао, да није постојао у тренутку када je одлука о претходном питану донета, или, ако би нашао да се ради о одлуци органа који у тренутку доношена одлуке није био надлежан за одлучиване о том питану, таквом одлуком суд не би био везан код одлучивана о претходном пнтану. Y таквом случају, суд би био дужан да својом одлуком реши питање постојања или непостојана таквог шпана.