Анали Правног факултета у Београду

348

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Y виду свог банкарског акцепта. Док за њезине обавезе федерација join јамчи она не јамчи више за нове обавезе „специјализованих” банака. Због тога ће можда неки инострани кредитори наших пословних банака тражити иначе допуштену супергаранцију Народне банке односно Светска банка и надаље јамство федерације за разне зајмове одобрене Југословенској инвестиционој банци (нпр. за железшще). Гаранције за кредите додељене иностранству и осигурање кредита обрађујемо на другом месту. Пажњу заслужује и питање накладе за национализовану инострану имовину те такву имовину погођену сличним нашим мерама. Накнада уговорена са страним државама која се, додуше, односи не само на предузећа те учешћа у њима већ и на некретнине страних власника, износи досада укупно нешто изнад 100 милиона $, док се предратно учешће иностраног кахштала ценило на нешто изнад 5 милијарди предратних динара или тадашњих око 100 милиона $. Накнада je претежним делом већ исплаћена, нарочито преко разних клиринга додатним испорукама југословенске робе, те су заинтересоване државе морале расподелити укупни примљени износ накнаде корисницима према својим подацима. Од Грчке смо примили 20.000 $ као противвредност вшпка двовласничких имања наших државл>ана у Грчкој изнад збира грчких двовласничких имања у нашој земљи. И питање оптантске имовине на територији наслеђеној после 1947. г. од Италије решено je делимично снижењем укупног износа талијанских репарација те коначно исплатом вредности преосталог броја (осим у бившој зони Б) оптантских имања (МдУг 11/1966), чиме су регулисани сви узајамни стари финансијски захтеви. На крају треба споменути и предратне државне дугове, посредне, тј. наслеђене од бивше Аустро-Угарске и њених земаља, те непосредне дугове Србије и Црне Горе, и предратне Југославије. Аок се у случају дугова Србије и Црне Горе постављало пре света питање валуте плаћања ( 3 ), питање преузимања одговарајућег дела предратних дугова бивше Аустрије и Угарске (заједно са тзв. заједничким дуговима) те дугова њихових земаља решено je на основу мировних уговора (Сенжерменског и Тријанонског) расподелом појединих категорија дугова, већ npeiMa томе да ли je било речи о гажираним или негажираним дуговима те према валути плаћања, одређивањем кључева за расподелу на основу економске снаге преузетих територија, те оснивањем паришке Заједничке благајне (Caisse commune) која je обављала из уплата држава-наследница службу по тим обвезницама уколико су биле у рукама иностраних партнера. Питање тих дугова решено je након стављања мораторија над југословенским предратним дуговпма (од априла 1941) ван снаге посебним споразумом. Друга споразуми су закључени са француски!М, британским, шведским, швајцарским и неким другим портерима, коначно и дефинптивни споразум са америчким портерима који предвиђа наше отплате у растућем опсегу све до 1998. г. (МдУг. 5/67). Решено je и питање нашег учешђа у отоманским државним дуговима као и обавеза за преузету „Јужну железницу” (1964).

(з) Златна клаузула призната веровнищша хашком пресудом Сталног суда међупародне правде 1929, али са неким олакшицама.