Анали Правног факултета у Београду

349

МЕБУНЛРОДНИ МОНЕТАРНО-КРЕДИТНИ 'ОДНОСИ И ПРАВО

Ови споразуми намећу нам још за извесно време одређена плаћања у девизама, ко ja се односе и на заосталу камату. Због одобреног делимично знатыог снижена првобитне каматне стопе те саме главнице сви ови дуговн бнли су крајем 1966. г. процењени са света 107 милиона НА те не опхерећују више нити савезнн буџет нити наш платни биланс тако осетно као у предратно време. Камате на све иностране зајмове и кредите у 1965. г. нзносиле су 685 милиона А-, од чета треба одбити растућу ставку прилива камата (92 милиона). Отплате зајмова и кредита у истој години достигле су 729 милиона, прилив зајмова и кредита 3.332, дакле вишак примљених средства 2.604 милиона, чиме je покривен отприлике негативни салдо спољнотрговинског биланса (2.527 милиона А-)На основу мировног уговора са Италијом ми смо морали преузети део талијанскнх предратних обвезнида затечених на присаједињеној терпторији, док смо немачке обвезнице затечене на територији под немачком „анексијом” конвертовали у наше 3% конвертоване обвезнице издате и за нострификоване предратне иностране обвезнице разних категорија. На ненострификоваие обвезнице у доларима односи се већ споменути најновији споразум са америчким портерима. С друге стране треба споменути и лондонски споразум о немачким иностраним дутовима (1953) на основу којег смо примили од Савезне Републике Немачке 300 милиона марака и касније мањи износ у корист наших интернираца на којима су вршени по њихово здравл>е штетни опити, док још није решено питање наших потраживања из наслова хрватског и српског клиринга, накнада за принудни рад заробљеника и интернираца и неких других потраживања која потичу из рада. Финансијски надзор иностратшх веровника преко ньихових заступника у Управи државних монопола отпао je дефинитивно укидањем те Управе (1946), дакле, државног органа у коме je страним члановима припадало пуно право гласања те, дакле, и одлучивања. II Мећународне финансијске инстшуције. Значајан развој међународне трговине, која je достигла годишњу вредност од 210 милијарди $ (у једном правцу), захтева не само уређен систем међународних плаћања него и све већи oncer кредитирања те трговине, нарочито пак извоза инвестиционе опреме, као услов за економски и остали напредак држава у развоју које још увек представљају претежни део свих држава света и светског становништва. Њихово подизање није само у њиховом интересу већ и у интересу развијених индустријских држава, како би ове нашле купце за своје производе високог степена обраде, као и ради подизања стандарда осталог становништва света и његовог националнг дохотка које je у складу и са начелом активне мирољубиве коегзистенције. Стога на развијене државе пада обавеза да, нарочито у деценији развоја (1961—1970), пружају државама у развоју одговарајућу помоћ у разним облицима под сношљивим условима, и то према преузетим обавезама у висини од најмање 1% свог годшшьег националног дохотка, што би морало допринети просечној стопи раста националног дохотка у земљама у развоју од 5%. Најновије захтеве у том погледу поставља Алжирска повела 86 држава у развоју.