Анали Правног факултета у Београду

575

ПРИЛОЗИ

решењима проблема из области савремене немачке кривичноправне теорије. Но и поред замерки, књига je свакако корисна, jep дружа могућност да се сазнају ставови многих теоретичара, носилаца савремене немачке кривичноправне мисли, а не само став аутора књиге о неким питањима теорије и праксе.

Загоргса Симић

Милорад Екмечић, ОСНОВЕ ГРАБАНСКЕ ДИКТАТУРЕ Y ЕВРОПИ ИЗМЕБУ ДВА CBJETCKA РАТА, Сарајево 1967, стр. 87. Амерички социолог Рајт Миле je једанпут написао да историја као научна дисциплина не треба да упућује на ситно прикуплање појединости, него да стимулира проширење хоризонта, како би се обухватнли епохални клучни дога Баји у развитку друштвене структуре. По Милсу, историчар не сме бита фрагментариста и прост компилатор чињеница без ширих интерпретирања, али, са друге стране, не сме ни занемарити историјске чињенице и губити се у неким трансисторијским визијама прошлости или будућности. (В. Социолошка имагинацща, Београд 1964, стр. 161. и сл.) Књига професора Екмечића, Основе граЬанске диктатуре у Европы измеЪу два свјетска para je управо студија која проширује наш хоризонт, тако што нам омогућава да сагледамо историјску суштину граВанске диктатуре и политичких кретања у блиској европској прошлости. Међутим, диктатура ни данас није шичезла из Европе, ни као политички систем (Шпанија, Португал, Грчка), нити као доктрина и политична тендендија која ce још увек одржава у свести неких грађанских слојева и покрета. Зато откривање суштине граВанске диктатуре има не само историјски него и актуалан значај. Поред тога, Екмечиђ je у овој сгудији успео да успостави пуну равиотежу између историјских фактора и њиховог ширег тумачења. Буржоаску диктатуру измеВу два рата аутор у основи објашњава неспоразумом граВанског друштва са самим собой, и његовом неспособношћу да у време великих историјских криза своје проблеме решава својим сопственим класичним средствима парламентарне демократије и граВанских и политичких слобода. Као историчар, Екмечић je анализирао и конкретне појавне облике диктатуре у свим земљама у којима je она остварена, али ни једног тренутка није дозволио да ова конкрехност превлада над јединственим и целовитим погледом на граВанску диктатуру, која je била скоро ошыти феномен у европском меВуратном моменту. Скоро све европске земле измеБу два рата прошле су кроз неки облик диктатуре. Једино су Француска, Велика Британија, скандинавске земле (сем Финске), земле Бенелукса, Чехословачка и Швајцарска избегло диктатуру, иако су се и у овим землама јавлали мање или више снажни покрети и захтеви за њено увоВење. У општем схематизму европских диктатура измеВу два рата аутор разликује „диктатуре фашистичког типа, које су издалека и рано биле припремане, од војних и кралевских диктатура на истоку, које побјеђују пучем или дворским превратом” (стр. 9). Заједничко скоро свим диктатурама јесте истискивање парламента као самосталног посредника измеВу владе и масе, и избациваље на површину неког воВе који конституише владу и персонификује делу землу. У селачким землама источне Европе битну улогу играло je аграрно питаlье, и то „како у гюгледу нараслих аграрних покрета, тако и у питању националних сукоба који иза њега стоје” (стр. 75). Скоро све источноевропске земле имале су тренутке својих аграрних криза, које су претиле да се претворе у револуцију и које су због тога довеле до уво Вења диктатуре. Поред тога, политичка структура која je по узору на уставни систем француске Треће републике уведена у овим землама после првог светског рата, била je у нескладу са њиховом социјалном структурой, у којој je огромну већину чинило малопарцелно селаштво, које према парламентаризму нема много разумевања.