Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИЈА

ОПШИРНОСТ ЗАКОНА О ОПШТЕМ УHPABHOM ПОСТУПКУ

Питање опширности, односно обима Закона о општем управном поступку (3YI1) било je покретано у више махова, иако се о њему није расправљало у јавности, бар не подробније. Оно je било разматрано у 1955. и 1956. години приликом израде закона, затим у 1964. и 1965. години приликом ирипремања измена и допуна ЗУП-а, а поред тога било je покретано и приликом сваке анкете и саветовагьа о том Закону. После доношења Закона, у неколико je прилика изношено мишљење да je Закон сувише оп-1 пир ян (у првобитном тексту закон je имао 303 плана, а у сад важећем пречишћеном тексту има их 298) и да га та опширност чини компликованим у примени. Навођено je, поред осталог, да би нама био довољан знатно краћи закон, па чак и такав који би садржавао само начелне одредбе о управном поступку. Приговор опширности ЗУП-а изношен je редовно као сумарна оцена Закона, без образложења које га одредбе чине опширним, a које изазивају компликованост поступка. Насупрот овоме, истицана je недовољна стручност службених лица у органима који раде на стварима управног поступка (под овим органима се имају у виду и организације које имају јавно овлашћење за решавање управних ствари), na je углавном тиме образлагана потреба за опширнијим законом. Схватање, пак, да je довољан сасвим кратак закон третирано je као последица недовољног уочавања значаја управног поступка, а затим и као примитивистичко схватање. При изношењу ових гледишта ЗУП je редовно посматран као закон који садржи искључиво одредбе о поступању органа у току рада на решавању управних ствари. Међутим, уопште нису узимани у обзир односи који у управном поступку настају, a које овај закон регулише, иако одредбе о тим односима заузимају највећи део ЗУП-а. Наиме, у управном поступку долази до низа различитих односа измену органа који води поступак и странке чија je управна ствар предмет поступка. Сваки од тих односа мора бити расправлен у току самог поступка, да би се дошло до решења саме управне ствари. Аа ли ће се ови односи расправљати по извесним прописаним правилима, да ли с обзиром на утврђену праксу ако она постоји, или, пак, од случаја до случаја чак и разнолико, зависи од тога да ли постоји закон или други правни пропис о управном поступку. У нас су ти односи предвиђени ЗУПом, по чијим одредбама орган и странке у предвиђеним ситуацијама имају, с једне стране, одређена права односно овлашћења, а с друге стране одређене дужности, чиме су у исто време дата правила за расправљање тих односа. Услед тога,