Анали Правног факултета у Београду

119

ПРИКАЗИ

Као што се на многим примерима показује испреплеганост религије и песништва, на примеру Солона видимо повезаност песништва и првобитног законодавства. Истакнуте су унухрашње вредности грчке демократа] е, која je изнела на површину му дрог лесника, дала му простора и повереььа да учини нешто против учесталог претварања слободних Грка у робове, да среди прилике уз поверење свих, како аристократа] е тако и сиромаха, а затим се повуче да не би утицао на спровођење својих закона. Теогнид, песник елегија, и Пиндар, творац победничких ода, стоје у одбрани аристократских вредности. Теогнид из Мегаре згражава се над уздизагьем бескрупулозних скоро] евића, вајка се над новим статьей у коме се не распознају друштвени положаји, а отменост уступа богатству. Пиндар из Тебе ствара у другачијој, много мирнијој и сигурнијој средини. Он пева за а не против, слави победнике на олимпијадама. Обојица међутим, по Бурићу, узносе старе запостављене идеале људског савршенства ко]е je дала родовска аристократа]а. Y одељку „Филозофска критика градиције” обрађују се три рана грчка филозофа: Талес, Ксенофан и Хераклит. Талес (Talet), кога су и сами Грци стављали на почетак своје филозофије, бавно се више природом него човеком. Његова размишљања о води као прапочетку и основи свега Бурић слободно тумачи као „идеју на високом ступњу аристокрације”, јер указује на јединство света (стр. 234); Ксенофана из Колофона описује као критичара Хомеровог и Хесиодовог схватања религије, као филозофа који je „одбацивао сваки антропоморфизам у религији” (стр. 241), а „у својој слили о човеку дао предност духу” (стр. 243). Бурић високо оцењује Хераклита, мада га двосмислено тумачи. Он je, по њему, „први грчки филозоф који je довео у сумњу могућност и основаност политичке праксе, који je настојао да филозофски оправда повлачење из јавног живота”, али je он истовремено, и можда баш тиме, „био просветитеЛ) у највишем, најплеменитијем смислу речи” (стр. 247). Реч ггросветитељ овде добија неуобичајено духовно, пророчко одреЬетъе. Хераклита писал тумачи као филозофа ко]и je понирући у себе открио природу ствари, који je сматрао да једино преко божанског и духовног може да ce у ј едини са другим л>удима. Y поглављу „Доба грчке просвећености” писал говори о политичко] снази Атине и уметницима који су јој дали достојан израз: Есхилу, Херодоту, Софоклу, и о почецима опадања кроз Тукидидове историје и Еурипидове драме. Одељак о Перикловом идеалу демократије даје прилике писцу да говори о демократији, слободи и једнакости. Поред занимљивих историјских и етимолошких тумачења, писал покушава да приведе једно другом аристократске и демократске идеале, уједињујући их у замисли коју приписује Периклу: тети да од сваког слободног човека створи образал људског савршенства. Пајдужи део књиге посвећен je Сократу и софистима. Веома бриж.ьиво и упечатљиво изложено je оно што их je спајало, заједнички предмет, основни хуманистички приступ, а не мање пажљиво и тотално разилажење у објашњењу, прагматички характер једног (софиста) и богобојажљиви, филозофијски другог објашњења (Сократов). Начин на који се говори о софистима нешто je другачији од оног ко]им се писал служио