Анали Правног факултета у Београду

66

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ца да лице које je лишено суме новца трпи поред ове иницијалне штете (номинални износ суме које je лишено) и даљу шхету услед неупотребе новца, и то за читав период од дана настанка штете до дана ньене накнаде. Зато je, примешена на новчану штету, сасвим произвольна и представл>а игаорисање стварности, општа формула коју je Врховни суд Југославије употребио у пресуди Рев 1556/62, да „обавеза дужника за исплату камате наста je и почиње тећи даном постављања таквог захтева од стране тужиоца као повериоца (ако je постављен у тужби онда од дана тужбе), jep од тог дана туженик вуче извесну корист од досућене новчане тражбинв тужилачкој страны, a овај трпи штету за толико”. Напросто се не види како то да би оштећеник свој новац држао у банци као штедни улог са каматом (или вршио другу корисну употребу новца) у периоду од подношења тужбе до исплате накнаде, а да би га у периоду од настанка штете до доношена тужбе држао код себе не вршећи никакву употребу. Једна очигледно сасвим произвольно повучена граница. Не види се, с друге стране, зашто би оштећениково право на камате (тј. накнаду за неупотребу новца) за време до подношења тужбе било условл>авано стављањем штетника у дощьу. Не само да je у великом броју случајева оштећеник неко време у материјалној немогућности да то учини (jep се не зна проузроковач штете, као, нпр., у случају крађе), већ стављање у дощьу, као услов за право на камате, овде нема никаквог смисла. Као што смо горе рек ли, правило je створено за потребе утоворне одговорностн (као специфична мера заштите дужника, што нарочито долази до изражаја у правима која су усвојила правило dies non interpelat pro hominae), где, уосталом, има ограничено поље примене. Потреба стављања дужштка у доцњу путем позива на извршење обавезе појмљива je само тамо где дужник своју обавезу није извршио, али je извршење те обавезе, онако како она гласи од самог свог настанка, још увек могуће. Никакво стављање у доцњу се не тражи, jep би било без смисла, ако je повреда обавезе непоправљива, ако je њено неизвршење један дефхшитиван чин. Отуда у свим правима правило да код обавеза на нечињење поверилац има право на накнаду штете самим тим што je дужник поступао противно својој обавези. Положај штетника из деликтне одговорности у том погледу je аналоган. По самом закону на њему лежи једна општа негативна обавеза, да не шкоди другоме, и ако je та обавеза већ повређена и штета проузрокована, поставља се сада само питавье йене накнаде. Са каквим разумним образложењеlМ би се право на камате према лопову могло условљавати претходним позивом на плаћање (и ограничавати само на штету после тог позива)? 7. Неки страни законнци изричито прописују да штетник дугује накнаду све проузроковаые штете и без опомене од стране оштећеног. „Није потребно ставл>ање у доцњу кад дуг попме из недозвољене радње”, каже чл. 1219, ст. 2. италијанског Грађанског законнка од 1942. године. Тако и мађарски Грађански законик од 1959. године: „Накнада штете доспева одмах у тренутку проузроковања штете. Према одговорном лицу примењују се на одговарајући начин правила која важе за дужника који je пао у доцњу са испуњењем уговора” (§ 359). Тако je било и по нашој раннјој пракси; ~Код одштетног захтева доцња наступа већ часом наношења штете, jep само оштећење обвезује по закону одмах на накнаду штете, тако да je особа која je дужна накнадити штету у дощьи без опомене”, стоји у пресуди Вр-