Анали Правног факултета у Београду

77

ПРИЛОЗИ

наводећи оправдане разлоге, чије би постојање суд био дужан утврдитн у сваком конкретном случају. Тако je дошло до оне сажехе стилизације из чл. 56, ст. 2. Основног закона о браку од 3. IV 1946. године, која je доводила у пракси до тешкоћа и разилажења. ( 2 ) Савезни врховни суд, својим упугством CY бр. 458/1947, учинио je покушај да уједначи праксу по овом питању. Ту je изражено мишљење да наведени пропис дозвољава споразумно тражење развода, а не развод брака по споразуму супруга, јер брак није њихова лична ствар него установа општедруштвеног значаја, која стоји под заштитом државе. Но и поред тога, у судској пракси све више долази до изражаја слободније схватагье. Многи судови доста олако дозвољавају развод кад супрузи који немају малолетне деце то траже споразумно. Пракса говори, дакле, да су сазрели услови да се уведе развод по споразуму супруга на начин који je био предвиђен у Нацрту основног закона о браг-су из 1945. године. Крајем 1945. године приступило се припремагьу нацрта Савезног закона о старатељству. Ту je, такође, требало претходно решити следећа питана: 1) какав карактер има установа старатељства, 2) ко ће вршити улогу органа старатељства, 3) како бирати стараоца и одредити његову одговорност, 4) да ли грађанима признати право тужбе и жалбе против стараочевих поступака и пропуста и 5) како решити питање терминологије. О карактеру старатељства постоје два основна схватагьа у упоредном праву. По једном, то je установа породичног карактера где ближа родбина са породичним саветом врши главку улогу у заштити права и интереса одређеног штићеника. По другом, то je установа општедруштвеног значаја, где држава, друштвена заједница преко органа старатељства обавља све старателлке послове било непосредно било посредно преко стараоца. Y Комисији je било присталица и једног и другог мишљења све до доношења Устава од 31. I 1946. године. Устав je ту ствар пресекао својом одредбом из чл. 26, ст. 6. где се вели: „Малолетна лица стоје пол нарочитом заштитом државе”. Аакле, у складу са овим прописом ваљало je усвојити схватагье да старател>ство има карактер установе општедруштвеног значаја. И о томе коме поверити улогу органа старатељства постоје у упоредном праву два гледишта. По једном, ту ствар треба поверити судовима, по другом, општинама. Обадва ова решегьа била су заступљена и у праву старе Јутославије. Тако, на пример, у Србији ту су улогу обављали судови. а у Војводини сирочадски одбори при општинама. Извесно уједначење у том погледу учинио je Закон о ванпарничком поступку из 1934. године, који предвиђа да ће судови обављати улогу органа старатељства у целој Југославији. Комисија се определила за народне одборе (општине) из следећих разлога: Пародии одбори делују брже и непосредније него судови, делују по властитој иницијативи чим се укаже потреба. Они су у непосредној вези са народом и добро познају месне и личне прилике грађана и могу на време предузети целисходне мере. Y надлежност народпих одбора спада оснивање и воВегье установа социјалног старања за збрињавање малолетних и незбринутих лица, па према томе народни одбори су у могућности да на време пруже помоћ и збрину малолетна и неспособна лица. Стога je Комисија у Нацрту предложила да народни одбори буду органи старатељства, што je Народна скупштина и усвојила.

(2) Чл. 53. Пречишћеног текста Основног закона о браку од 23. IV 1965.