Анали Правног факултета у Београду

78

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Избор подесног стараоца није лака ствар. При избору вала водити рачуна да то буде такво лице које ће се најбоље старати о личности, правима и интересима штићеника, дакле, ту интересе штићеника треба ставити у први ред, а не интересе његове породице. Презма томе, орган старатељства не би био дужан да за стараоца постави лице које су родителзи тестаментом означили, ни ближег сродника, као што je то био случај у праву старе Југославије. Комисија je у Нацрту изразила мишљење да органу старател>ства треба у том погледу оставити одрешене руке да он према приликама и околностима оцењује сваки случај и за стараоца изабере лице које ће према његовом сазнању најбоље одговарати овој дужности. И овај став Комисије Народна скупштина je усвојнла. Одговорност стараоца спада у врло осетљива питана. Свакако, ту je нужно предвидети према искуству других напредних земаља тројаку одговорност: 1) дисциплинску (смењгшање и глобљење), 2) грађанску (накнада причињене штете) и 3) кривичну (кажнаване за несавесне поступке и пропуштања). Но, то није довољно. Рад стараоца вал.а да буде под сталним надзором како органа старатељства тако и грађана. Стога je Комисија изразила мишљење да грађанима треба признати право тужбе и жатбе против стараочевих посщпака и пропуштања. То би била нека врста популарне тужбе. Ову меру Комисија je предвидела у чл. 47. Нацрта основног закона о старателзству, који гласи:

„Против стараочевих поступака и пропуштагьа могу поднети тужбу органу старатељства малолетник, државни органи и установе, друштвене организације и поједини грађани. Пошто испита тужбу, орган старатељства донеће одлуку и предузеће потребне мере за заштиту малолетникових интереса. Против решења органа старатељства могу поднети жалбу тужилац, државни органи и установе и старалац.”

Овај пропис je Народна скупштина са незнатйим изменама усвојила у чл. 32. Основног закона о схаратељству од 1. IV 1947. године. Но хај члан je доцније донекле изменен, тако да се грађанима не признаје право хужбе, него право пријаве. (Одлука од 13. XII 1957. о усклађивању одредаба о управном посхупку из савезних закона са законом о опшхем управном поступку, одељак Б, т 2. Међутим, у новије време чују се предлози да грађанима треба признати право тужбе против неправилног рада државыих органа, да би се тако шхо боље привело у дело начало о одговорности у раду. Према томе, требало би признати поново грађанима право тужбе и жалбе против стараочевих поступака и поступака органа старатељства ( 3 ). Y праву старе Југославије постојала je неуједначеност у терминологији која се на старатељство односила. Тако Уводнп закон за Закон о судском ванпарничком поступку од 26. VII 1934. године употребљава за стараоца четири назива, већ ггрема томе о коме се и о чему се стара: 1. штитник (старалац лица до 7 година), 2. скрбник (старалац лица изнад 7 година која су потпуно лишена пословне способности), 3. помоћник (старалац пунолетннх лица која су делимично лишена пословне способности и 4. у-

(з) По чл. 35. Основног закона о старатељству од 4. IV 1965. грађанн не би могли непосредно подноснти приговоре на рад стараоца и органа старательства.