Анали Правног факултета у Београду

81

ПРИЛОЗИ

mia право сазнати своје порекло да би могло остваривати како према својој мајци тако и према своме оцу права и обавезе које закон установлава између родителя и деце. Народна скупштина je усвојила овај предлог ca извесним ограничењима у погледу рокова, тако се мајци и стараоцу признало право да могу подићи тужбу у року од 5 година по рођењу детета, а детету у року од пет година по његовом пунолетству (чл. 25. Основног закона о односима родители и деце од 1. XII 1947). Овај пропис изменен je Законом о измени и допуни Основног закона о односима родители и деце од 8. XII 1956. године. По овим изменами мајка и старалац могу поднетн тужбу за истраживање ванбрачног очинства до пунолетства дечијег, а дете пет година по своме пунолетству. Аакле, тужба за утврВнвавье очинства може се поднети од рођења детета па до навршене 23. године његова живота. Комисија je била мишлења да суду треба признати право да може проширити поступак и на она лица за која се утврди да су имала односе са ванбрачном мајком у време зачећа детета. То би, додуше, представљало изузетак од акузаторског начела, али би било у складу са начелом о заштити интереса деце без обзира на њихово порекло. Y интересу ванбрачног детета и ванбрачне мајке било’ би целисходно усвојити решење, по мишљењу Комисије, да суд може осудити да солидарно дају издржавање ванбрачном детету сва она лица за која се утврди да су имала односе са ванбрачном мајком за време зачећа. Не би било правично ослободити сваке обавезе таква лица, кад већ постоји основана сумн>а да je неко од њих отац детета. Уосталом, такво решење не би било нека новина. Оно je већ одавно усвојено у праву извесних држава (Аанска, Норвеппса). Слично решење било je усвојено и у Црној Гори на основу наредбе Великог суда у Цетињу од 11. X 1884, Наведене ставове Комисија je изранила у чл. 28. Нацрта који гласи: Кад суд у поступку по тужби ради утврђивања очинства ванбрачног детета установи да je мајка у време зачећа имала односе са другим лицима, он ће својом одлуком проширити поступак и на та лица. За оца суд може огласити неко од тих лица, ако стекне уверење да je оно детшьи отац. Ако суд не може да утврди са извесношћу ко je отац, осудиће сва лица за која je установи© да су за време зачећа имала односе са детшьом мајком, да солидарно дају издржавање детету до његовог пунолетства. Народна скупштина ни je усвојила у целини ни решеше ни стилизацију која je наведении планом Нацрта предложена, него га je престилизовала на следећи начин: „Кад се по тужби ради утврђивања очинства детета роБеног ван брака појави сумња ко je од више лица отац детета, суд ђе спровести поступак против свих лица ради установљења ко je од њих отац детета” (чл. 26. Основног закона о односима родители и деце од 1. XII 1947). Но ни ово решење ни je било дуга века. То je доводило у пракси до великих компликација, доводило je до одуговлаченьа поступка и уједно извргавало ванбрачну мајку неугодностима. Taj je план укинут планом 7.

6 Анали