Анали Правног факултета у Београду

80

АНАЛИ ГЈРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

а посебно на француско законодавство (légitimation adoptive). Комисија je изразила мншлење да je боле причекати и сагледати искуство других земаља, него на брзу руку прихватити туђа решења ма колико она на првн поглед изгледала примамлива и оправдана. Комисија je на основу горе наведених начела израдила Нацрт закона о усвојењу који je Народна скупштина усвојила са мањим изменама и допунама, под називом: Закон о усвојењу, проглашен 1. IV 1947. године. Тек доцније, 1. 11l 1965. овај Закон je донекле измењен и допуњен и проглашен под називом: Основни закон о усвојењу ( 4 ). Најзад се приступило, негде крајем 1946. године, редиговању нацрта Савезног закона о односима родители и деде. Y Уставу од 31. I 1946. године, чл. 24. и 26, већ су била обележена извесна начела о односима родителе и деде. Од тих начела валало je поћи и у њиховим границами се кретати. Y првом реду требало je одредити садржину родитељскнх права и дужности и наћи погодан назив којим би се она означила. То се не би могло назвати „родителска власт”, јер родители не врше власт него старање о својој деци. Y пракси се био одомаћио назив „родитељско право”, али ни он није у доволној мери изражавао суштину права и обавеза родитеља. Комисија се определила за назив „родителско старање”, које je већ раније била усвојила у Надрту основног закона о старателству. Реч старање најболе изражава мисао да су родителска права истовремено и дужности њихове и да ту дужности преовлађују над правима. Y току припремања нацрта посебну тешкоћу задавали су следећи проблеми: 1. истраживање единства, 2. оспоравање очинства. Уосталом, та осетљива Шlтања изазивала су одувек и посвуда тешкоће и у теорији и у пракси. Требало je наћи таква решења која пружају пуну заштиту деци, одговарају напредним схватањима, а у складу су са тековинама народне револуције. Остварити ову замисао није био лак ни једноставан посао. Истраживање очинства ванбрачног детета представлало je најосетљивији проблем. Ту су се наметала равна решена и водиле дуге дискусије о питањима; 1. ко би могао подићи тужбу за истркживање очинства, 2. у коме би се року та тужба могла подићи, 3. да ли суду признати право да може проширити поступак и на она лица за која се утврди да су имала односе са мајком детета у време његовог зачећа, 4. да ли усвојити решење по коме би се могла осудите да дају ванбрачном детету сва она лица за које се установи да су имала односе са ванбрачном мајком, 5. да ли признати ванбрачној мајци право на накнаду штете, и 6. да ли признати право ванбрачном детету да може тражити нздржавање само од ванбрачног оца и ванбрачне мајке или и од других сродника. О тим питањима Комисија je заузела следеће ставове у Нацрту закона о односима родители и деце. Тужбу за истраживање очинства требало би, у начелу, признати само ванбрачном детету. Ао његова пунолетства ову тужбу могли би подизати његовн законски заступници, мајка и старалац уз одобрење органа старателства. Ванбрачно дете могло би ову тужбу подићи све до своје смрти, после његове смрти могли би наставши започети поступай лица која за то имају оправданн хштерес (чл. 27). За такво решенье говоре разлози да дете

(4) Чл. 1. Закона о изменама и допунама Закона о усвојењу од 1. IV 1965.