Анали Правног факултета у Београду

240

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

сти за штете причшьене трећим лицима ( 8 ). Према томе, како се то уочава из његових одредаба, Законом о обавезном осигурању у саобраћају регулишу се односи између осигуравајућих завода, обвезника осшурања и лица ко ja претрпе штату од обвезника осигурања сопственика моторних возила при њиховој употреби. Y том смислу у Закону се и говори само о осигуравачу, осигуранику (сопственику односно кориснику моторног возила) и оштећеном лицу (в. 111 главу Закона) и о осигурању од одговорности сопственика моторних возила која се региструју на територији Југославије за штете услед смрти, повреде тела или здравља неког лица или уништења или оштећења нечије имовине (в. члан 15), која лица Закон у члану 18. и др. означава појмом „оштећена лица’’. Већ и само то довољно јасно указује да предмет Закона нису правки односи измеВу осигуравајуђих завода и заједница социјалног осигурања који настају из штета које проузрокују сопственнци моторних возила при њиховој употреби, односно да Закон не регулшпе ггравне односе између осшуравајућих завода и заједнице (или завода за социјално осигурање), или ових и сопственика моторних возила ( 9 ). 3. Чланом 17. Закона одреВено je да je осигурагьем обухваћена штета коју би сопственик моторног возила био дужан накнадити по прописима односно по правним правилима о одговорности. Овде се намеће питање на које судови при усвајању тужбених захтева не дају одговор, када веВ члан 17. не тумаче у контексту читавог Закона: који су то прописи односно правна правила о одговорности која одреБују да je сопственик возила, па тиме и осигуравајуВи завод као супститут ex lege, по члану 18, сопственика (осигураника) дужан да плати заједницама оно што je исплаВено оштеВенима по основу социјалног осигурања на терет фондова заједница. Који су то позитивни прописи или правна правила имовинског права из којих судови, позивају&и се на члан 17, изводе такав закључак? 4. Став суда о основаности тужбених захтева, заснован на чшьеници да заједница није ниједним прописом искључена из права на накнаду штете произашле из употребе моторног возила од стране сопственика (до износа који су исплаВени осигураницима на терет фондова заједница), може само да послужи као противаргумент таквом ставу. Пре одговора на изложени став суда може се основано поставити питање, који су то прописи по којима су осигуравајуВи заводи у обавези да заједницама за социјално осигурање по основу накнаде штете (регресне исплате) накнаде оне износе који су исплаћени на терет фондова заједнице осигураньа, тиме што je лгще социјални осигураник претрпео штету у саобраћајној незгоди од моторног возила. На ово питање намеће се једино могући одговор, да када ниједан пропис не искључује заједнице из права на накнаду за штете причшьене

(8) Законом о обавезном осигурању у саобрађају обавезно се осигуравају: 1) путници y јавном превозу, посаде ваздухоплова и прфесионалнп ватрогасди од последгада несрећног случаја; 2) корисници односно сопственицн моторних возила од одговорности за штете причињене трећнм лицима; 3) корисници односно сопственици ваздухоплова од одговорности за штете причшьене трећим лицима (чл. 1).

(0) Приметимо да се после пажљивог разматрања законског текста оправдано може поставити питанье да ли je законодавац појмом „корисник моторног возила" хтео да означи титулара права коришћења или употребом појма, држалац моторног возила" оба кумулативно.