Анали Правног факултета у Београду

249

СУДСКА ПРАКСА

je углавном усвајао (Одлука Општинског суда Г-225/54 и одлуке Окружног суда Гж-21/53, Гж-303/54 и Гж-476/54). Узрок овој појави je тај што je суд сметање службености третирао као и сметање државине, односно поседа који се штити сумарним државинским тужбама. Овакав став залажен je како код Општинског тако и код Окружног суда. Међутим, са доста сигурпости се може рећи да циљ наведених тужбених захтева није био да се конституише неко ново право које титудар није имао, већ да се заштити од сметгьи или оспоравања стечених права. Y том смислу je карактеристична Одлука Окружног суда: „Побијаном пресудом утврђено je да тужилац MJ из села АГ има право службености за пролаз колима, саонама и стоком путем у атару села АГ у границама и мерама..., те да je туженик VIT дужан да му ово право призна у року од 15 дана по правоснажности пресуде под претњом извршења” ..., „Тужилац je својом тужбом тражио да му туженик призна право службености пута за свој плац за пролаз колима и саонама у ширини од 2,41 m са источне и западне стране. Првостепени суд je после правилно и потпуно изведеним доказом утврдио на лицу места ширину спорног пута, па je према тако потпуно и правилно утврђеном чињеничном стању на лицу места и одлучно да тужилац има право службености пролаза колима, саонама и стоком у тој ширини а не у оној како je тужилац својом тужбом тражио." А акле . наведена Одлука утврђује да МЈ има право службености пролаза, али из тужбених навода се може видети да je он у ствари тим путем пролазио и раније на основу права стеченог одржајем. Међутим, кад му je даљи пролазак оспорен, тужилац, пошто није поседовао никакву исправу о свои праву, морао je да се обрати суду. 5. Као што смо видели, највише спорова вођено je због сметања коришћења права службености. Врло je занимљив став суда приликом одлучивагьа по овим питањима.

„Побијаним решењем изреком под I утврђено je да je туженик сметао тужиоца у пролазу пешачком стазом на месту званом „Под кућом” у атару села М у границама и мерама описании у изреци побијанога решења под 1. Изреком под 2 наложено je туженоме да у будуће не смета тужиоца у пролазу описатом путањом у изреци у року од 3 дана по правоснажности решења под претњом принудног извршења. Противу овога решења уложио je жалбу туженик нападајући исто да je према њему учињена неправда јер првостепени суд није извидео ту чињеницу да ли тужилац може да дође у своју парцелу са које друге стране без икаквих тешкоћа и зашто суд није испитао његове сведоке. Испитујући побијано решење поводом жалбе туженика Окружни суд je нашао: да je жалба неоснована и да je побијано решенье правилно jep je првостепени суд после правилно и потпуно изведених доказа преслушањем предложених сведока утврдио правилно чињенично стање да je тужилац пролазио пешачком стазом на које се сада наводи чин сметања још од пре Аругог светског рата па све до дана учшьеног сметања од стране туженика. Неосновани су наводи жалбе да првостепени суд није преслушао сведоке на које се туженик позвао, jep се из списа овога спора не види да je туженик ма какав предлог у том правцу у току расправе нити у одговору чинио. Исто тако je неоснован навод жалбе да првостепени суд није се упуштао у оцену питања да ли тужилац сем

8 Анали