Анали Правног факултета у Београду

271

БЕЛЕШКЕ

територија. С тим у вези покренухо je и питање које су то регионалне функције, док су други сматрали да функције регије произнлазе из њихове сврхе] или, пак, да излаз из данашње ситуације треба тражити како у радикалним територијалним промјенама локалних нивоа управљања, тако и у промјењеној диоби функција између појединих нивоа, Дискусија о иновативним могућностима регионалног нивоа управљања била je третнрана у уводном излагању на ту тему као проблем проширења акционог радијуса појединих служби, увјетованог данашњим ступаем развитка. Много даље од тога није се шило. Резимирајући резултате дискусије указало се на питања у којим се није дот л о до неких јасних, јединствених становишта. Тако, прије свега, да ли регион као управно подручје треба да се подудара или не са подручјем природних регија; који je међусобни однос и у чему je разлика између политичких и адмннистративних регија; да ли je регија нетто ново што тек треба изградити или обнавлзање нечет што већ постоји; да ли регионални ниво представља средњи ниво управљања, цјелину или дио ширег система? С друге стране, дошло се до закључка да чак у истој земљи појам регије може бити вишезначан, да регионализам може бита инструмент централизације у односу на локални ниво управљања, као и инструмент децентрализадије у односу на централни ниво. Овом резимеу могли бисмо додати наш властити. Стално присутна многозначное! појма регије и регионализма отежала je споразумијевање у том смислу да су учесници говорили о регионима не прецизирајући на коју врсту региона мисле: административно или политичке унутар трупе секундарних региона тј. региона који се стварају као териториј с одређеним грашщама. Због тога није било једноставно утврдити ни која je сврха региона, осим кад су у питању планске регије. Тешкоће су настале и услијед тога што се нису довољно разликовали интересы од техничких аспеката одлучиваlьа, услијед чега je дошло до, по нашем мишљењу, погрешног указивања на опасное! 1 коју за демократски пронес одлучивања носе експерти с обзиром на чшьеницу да располажу све већим количинама иформација неопходним за одлучивање. Успостављање равнотеже снага кроз повећану стручност грађана (Crozier) чини се више него утопија у данашњим увјетима све изразитије тенденције према специјализацији. „Повећана могућност погађања” не овиси о стручности оних који ce погађају, већ о томе да ли je сваком судионику у том процесу призната у начелу једнака позиција. Y једном су се ипак сложили готово сви учесници. Доживљај кризе владајућег система власти био je опће присутан: с једне стране постоје јаке концентрадије моћи, а с друге стране маса становништва удалена од стварних процеса одлучивања. Захтјев за регионализмом и захтјев за остварењем партиципације постали су на тај начин синоними, без обзира да ли се радило о регионима који имају своју традицију, у том смислу да су представљали, из било којег разлога, релативно аутономне дијелове ширег система; или се, пак, ради о регионима које тек треба формирати. Y захтјеву за осигурањем партиципадије већина учесника видјела je палијатив у оквиру постојећег система власти, на тај начин што би се створила извесна равнотежа власти. Мада су неки учесници свијесни ограничене вриједности класичних метода контроле (партиципације), ипак нису ишли тако далеко да би негирали постојећу структуру власти и тражили алтернативне методе друштвеног организирања. А управо на том плану регионални ниво управљања открива велике могућности. Из југославенског примјера могло би се закључити да монофункционалне регије представљају први ступањ интеграције разних служби које су по самој природи технолошког развитка подвргнуте тенденцији интеграције у све шире цјелине; интеграцији која се може вршити без инструмената власти, којој je заправо власт као инструмент интеграције страна. Неефикасно судјеловање корисиика службе у управљању организацијама, носиоцима тих служби, требало их замјенити ефикасним механизмима контроле, а ако то није контрола путем власти, требала би бити конрола која