Анали Правног факултета у Београду

163

ТУЖИВОСТ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА

убедљивија, зато што она субјективно право ограничава на цивилисхичка овлашћења, и не изводи из њега однос измеБу тужиоца и суда. Из тог разлога спремни смо да дамо предност процесноправном учењу ( 27 ). Предња разматрања показују да се процесноправним схватањем јаче подвлачи разлика према случајевима кад тужилац истиче једно право које je позитивноправном систему непознато (на пример, на успостављање заједничког живота у браку), или за које већ по тужби нису испуњене матери) претпоставке (неконклудентан захтев). Jep, несумњиво je да у таквим споровима субјективног права нема, те je и мериторна одлука на свом месту. По процесноправном учењу, у случају нетуживог потраживања субјективно право тоже да посгоји, али недостаје дужност суда да изрекне заштнту. Доследно таквом ставу, треба донети одлуку која на питање постојања права не даје одговор. Судска изрека треба да се ограничи само на утврВење да заштити нема места, чак и кад би право постојало. Такво одлучивагье je, дакле, само процесно, а не и суштинско. Супротно томе, материј алноправна теорија нужно води закључку да се одлучује о питаньу постојања самог субјективног права (мериторно). Смисао те одлуке није јасан. Њом се тужбени захтев одбија (као неоснован), што би требало да значи да субјективно право за које je тражена заштита, не постоји. Такав закључак, меВутим, с обзиром на природу нетужгше обавезе, очигледно не би био тачан. Противречност није лако разрешити. Процесноправно схватање, меВутим, не треба разумети као крајњу супротност матер ијалноправном. Ако кажемо да туживост не улази у састав материјалноправног захтева, онда тиме нисмо рекли да пред собом имамо таква два односа, од којих сваки може имати своју самосталну судбину. Jep, туживост je по процесноправно) теорији не само редован, него и (бар по правилу!) нераздвојан пратилац субјективног права. Прописујуђи услове за настанак тог права, закон истовремено налаже суду да му за случај повреде пружи заштиту. И обратно, норма о нетуживости je неодвојиво везана са нормой којом je уреВено заснивање једне непотпуне обавезе. Две конструктивне могућности, дакле, тичу се само начина на који ће суд такву обавезу третирати у процесу. Из њих не треба извући закључак да су однос тужиоца према суду и однос у коме он истиче своја цивилистичка овлашћења према туженом, два потпуно независна односа. Напротив, оба су уреВена истом законодавном вољом. Горња напомена нема карактер чисто теоријске поставке. Границе овако схваћене туживости огледају се, прво, у оним земљама у којима je закояодавство поделано између савеза и феудалних j единица, тако да je она) први надлежан за материјално право, док je поступай стављен у делокруг ових других. Ако би се процесноправно учење схватило тако да je туживост потпуно одвојена од матери)алноправног захтева, онда би се она, као ствар процесног права, налазила у компетенции федералних јединида. Ове би, према томе, могле одговарајућим нормама спречити ефикасност

(27) Тиме напуштамо став који смо заузели у свом наведеном делу на стр, 2.