Анали Правног факултета у Београду

164

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

појединих субјективних права, предвиђених савезним прописом ( 28 ). И обратно, таква могућност стајала би отворена савезу у једној федеративно уреБеној земљи, у којој процесноправно законодавство припада њему, а материјалноправно федералним јединицама. Међутим, такве последице процесноправног гледишта су неприхватљиве. De lege lata, против процесноправног схватања говори то што текст Закона о парничном поступку нигде не помиње туживост уопште, па ни као процесну претпоставку. Кад се има у виду да je он скоратшье законодавно дело, треба претпоставити да je његовим редакторима био познат дуализам материјалног права и процеса као коначна тековина науке. Ако они ипак нису унели туживост као усдов за расправљање и одлучивање о предмету спора, онда се то може протумачити тако да су прихватили материјалноправно схвататье. Иако предтьи аргумент није безначајан, он ипак није одлучујући. Пре свега, процесне претпоставке поменути Закон не набраја таксативно, нити су оне све у том пропису предвиБене. Постоје и претпоставке које су предвиВене другим законима. Такво стање не искључује, дакле, могућност да се процесни карактер туживости изведе из материјалноправних прописа, и да се на посгупање суда у случају тужбе за остварење једног несавршеног потраживања примене по аналогији одредбе прописане за другу, сличну претпоставку, као што je судска надлежност уопште (допуштеност редовног правног пута). Да je овакав начин мишљења могућ, показује упоредно право. Немачки процесни закон не говори о туживости ништа, што за савремену науку те земље не представља сметњу да прихвати процесноправно схватање. Можда ће се приметити да 1877. године, кад je xaj закон донесен, ово схвататье није ни постојало. Али, као пример се може навести и италијански Законик о граВанском поступку од 1940. Ни у тьему се не говори о негуживости, па ипак већи део науке и судови узимају тај недостатак као ствар акције, а не субјективног права. Значај туживости као процесне претпоставке такав je да тьен недостатак треба у погледу поступатьа суда изједначити са недостатком интереса за тужбу и са сметтьама које происттгчу из принципа Ne bis in idem. To значи да председник већа сам одбацује тужбу ако наБе да се ради о једном нетужггвом потраживатьу. Ако, напротив, сматра да таквој одлуци нема места, онда о приговору да je посреди нетуживо потраживатье одлучује веће у стадијуму главне расправе (чл. 277. и 290. ЗПП). Нетуживост je установи јавног поретка. Странке не могу својим споразумом учинити једну непотпуну обавезу потпуном ( 29 ). Такав споразум нема утицаја на дужност суда да потраживатье узме као нетуживо и да донесе решење о одбавдгватьу тужбе.

(28) За швајцарско право до тог закључка долази v. Tiihr, који уз им а да je туживост питање процеса права, и као такво спада у надлежност кантона. Конфедерација je, међутпм, својим закоподавством прекорачила границу надежности више пута и регулисала матернје које су по својој прнроди процесне. По мишљењу овог писца, у такве магерије спада и туживост (стр. 33. и 34). Güldener изрично одбацује могућност да туживост једног правног захтева, предвиђеног материјалним правом конфедерат! je, буде отклонена процесним правом кантона. Овај став представка једну последицу начела по коме оно прво има предност пред овим другим (ZPR, стр. 64).

(29) Тако, изрично, Poliak, стр. 4.