Анали Правног факултета у Београду

165

ТУЖИВОСТ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА

Y дискусији о правној природы туживости обично се има у виду парница по тужби за осуду на чинидбу. МеВутим, одговор заслужу] е и питање да ли исте ставове треба заузети и за парницу у којој тужилац свој предлог ограничава на утврђење постојања или непостојања једног нетуживог потраживања. По процесноправној теорији, такву тужбу треба одбацити као и ону којом поверилац жели да постигне извршни наслов. Јер, и у парници по декларативно] тужби он тражи судску заштиту, само ова треба да му буде пружена у другом виду. Али, он одговарајућу пресуду не може издејствовати просто зато што право које треба да буде утврђено није уопште способно за судску заштиту. Y оквиру матери] алноправног учења, за утврђење натуралне облигације питање допуштености тужбе заслужује одговор са становишта правног интереса. Једно гледиште било би у томе да тужилац не може никад имати такав интерес, јер никад неће моћи да судским путем оствари своје право на чинидбу. По другом ставу ко]и нам изгледа ближи постојање правног интереса ]е и у овакво] парници ствар конкретне оцене. По овом другом схватању, не би било разлике према другим парницама по декларативно] тужби ( 30 ).

II Напред je било речи о нетуживости која je прописана законом. Поставлю се питаьье може ли овлашћење на судску заштиту бити отклоњено вољом странака, али тако да субјективно (материјално) право постоји и даље. Питање се може поставити само за заштиту оног права којим његов носилац може слободно располагати. Y римском праву поверилац je са дужником могао да заюъучи pactum de поп petendo, али je тај уговор имао само материјалноправно дејство и представл>ао je отпуст дуга (р. d. п. р. т perpetuo), или одлагање доспелости обавезе (р. d. п. р. in tempus). За случај да парница буде покренута противно овом споразуму, дужнику je стајала на располагању exceptio pacti ( 3I ). Ca једним изузетком, на који ћемо још указати, савремено страно законодавство не садржи одредбу која то питање непосредно уреВује. Већина страних аутора даје потврдан одговор 132).I 32 ). Основни аргумент за пуноважност таквог споразума лежи у диспозитивности субјективног права: Ако поверилац може тим правом да располаже и тако што ће отпустити дужнику дуг, онда му се не може порећи

(зо) Заступајући процесноправно схватање туживости, Reichel одбацује могућност декларативне тужбе, како позитивне тако и негативне (ЈЈ 1912), стр. 65. Исто и Fasching, стр. 62. Слично и Sperl, који овде види и недостатак правног интереса (стр. 313). Супротно Schoch, која полази од тога да je туживост уређена од стране цивилноправног, а не од стране процесноправног законодавца, и да представл>а један чисто матер ијалноправни појам (стр. 64 —67),

(31) Sohm, стр. 488. и 489.

(32) За немачко право види: Reichel, JJ, 1911, стр. 424—451: Rosenberg, стр. 378: Schönke-S ehr öder-Niese, стр. 196; Larenz, стр. 273; Stein-Jonas (излагања под IV, lc, испред § 253). Види на истом месту литературу о супротном мишљењу. За аустријско право: Poliak, стр. 4; влачи да се таквим споразумом овлашћено лице лишава само акције, тако да његово субјекSperl, стр. 342; Schlesinger, стр. 25; Wolff, стр. 3. За италијанско право Redenti, који подвлачи да се таквим споразумом овлашћено лице лишава само акције, тако да Iьегово суб je ктивно право добија својство натуралне облигације (стр. 75. и 76); за француско право, види: Cornu-Foyer, стр. 309. и 310; Terré, стр. 20.