Анали Правног факултета у Београду

168

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

На могућност одрицања од гуживости осврнуо ce у предратној југо словенској науци. Л. Марковић. Полазећи од тога да право на судску заштиту има јавноправни карактер, он ову могућност пориче ( 45 ). Y савременом југословенском праву заузели су по овом питању изричан став, колико нам je познато, Јухарт и Познић. По Јухарту, странке могу закључити pactum de non petendo уколико им припада право располагања заххевом. Уговор има процесноправно дејство; Ако тужба ипак буде поднесена, суд треба да je одбаци. Што се тиче могућности одрицања од права да се у извршном поступку постигне остварење захтева (pactum de non exequendo), поменути аутор указује на то да je таква могућност прописана правним правилом из § 35. предратног Закона о извршењу и обезбеђењу ( 45 а). Аутор овог чланка заступа у свом уџбенику, без ближег образложења, супротно мишљење: Одрицање од правне заштите редовно има смисао напуштања самог субјективног права. Слично томе, изјава повериоца да се неће обраћати суду за извесно време, дејствује материјалноправно. Она просто значи одлагање доспелости потраживања ( 46 ). И за приказана становишта по питању уговорног искључења тужбе треба, пре свега, рећи исто што и за гледишта о последицама законом предвиВене нетуживости. Ниједно од њих не може се, насупрот другоме, узети, просто, као нетачно. Извесно je да оба имају своју вредност. По нашем мишљењу, одлучујући je карактер односа тужилац-суд, у коме се туживост испољава. Право на подношење тужбе суду представља јавноправно овлашћење. То je једно право грађанина зајамчено Уставом ( 47 ). Оваква природа туживости не допушта да ce њоме располаже као једним цивилноправним овлашћењем. Истовремено, из тог њеног карактера проистиче одговор на следећи аргумент (на први поглед убедљив!): Ако титулар субјектнвног права може по слободној вољи напустити то своје право, зашто се не би могао, исто тако, обавезати да неће тражити његову заштиту? Ко може више, може и магье! Ово резоновање, инспирисано формалном логиком, испушта из вида да двё вредности не сто je у квантитативном односу, него цредстављају различите квалитете. И овде нам се чини ближом конструкција по којој туживост не чини елемент субјективног права, него се јавља као његов пратилац. Од супротног схватагьа, напротив, само je један корак до заюъучка да je могућно располагавье свима овлашћењима у саставу субјективног права, па и оним ко je се тиче правне заштите. Друго као што смо рекли за одговор на предње гаlтање, упркос његовом начелном значају, тешко je наћи поуздан ослонац у законским текстовима. Такво стање упућује на то да се решење потражи узимајући у помоћ став који се у оквиру једног позитивноправног система заузима по питаньу у коликој мери странке могу својом уговорном вољом да утичу на

(45) Л. Марковић, стр. 86. (45а) Јухарт, стр. 253. (46) Познић, стр. 4. и 5.

(47) „Свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом, управним и другим државним органима и органнзацијама, који решавају о његовим правима и обавезама" (чл. 67, ст. 1. Устава СФРЈ).