Анали Правног факултета у Београду

169

ТУЖИВОСТ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА

заснивање и уобличавање парнице. Јер, пакт о коме je реч, има —• ако би се узео као допуштен процесноправни карактер већ самим тим што се тиче могућности покретања поступка за судску заштиту. Нисмо спремни да га, супротно поменутим писцима, сматрамо за матер ијалноправни због начина заклучења и због тога што га суд не узима у обзир по службеној дужности него по приговору ( 48 ). МеБутим, правнодогматички одговор на предње питање, услед недостатка јасних законских правила, битно je условлен правнополитнчким ставом, a овај се на одговарајући начин уклапа у друштвену идеологију. Отуда je могућност споразумног исклучења туживости прихватљивија за капиталистички правки поредак, у коме се странкама пружа широка слобода уговорног утицања на посгупак. И обратно, у социјалистичким правним системнма, у којима je та слобода ограничена, правник не може лако.да ce помири са таквим уговором којим би један правни субјект лишио себе права да се обрати суду. У ирилог оваквом начину посматрања може се навести став 2, члана 3. Грађанског процесног кодекса РСФСР, по коме je без дејства одрицање од права на обраћање суду. Одредба важи не само за случај одрицања од сваке судске заштите, него и за случај исклучења права на тужбу по неком захтеву који већ постоји или може настати из једног одређеног односа ( 49 ). Та одредба има своје дубоко оправдање: Социјалистичким погледима на друштво одговара став по коме je за одржање поретка субјективних права целисходно да носиоци тих права сачувају слободу свог определена не само у погледу начина вођења парнице него и по питању да ли Be je покренути ( 50 ). Пије сувшпно приметити да се неки аустријски процесуалисти, који узимају да je пакт допуштен, изјашњавају одлучно против процесног либерализма, сматрајући да су дозволени само они уговори са дејством на парницу које закон изрично предвиВа (избрани суд, пророгација, судско поравнање, одрицагье од правног лека) ( 31 ). Тако се долази до тога да je, на пример, валан споразум којим се продавац лишава права да покрене парницу за наплату куповне цене, док je без важности споразум по коме тај исти продавац може у тој истој парници доказивати квалитет робе само неправом издатом од стране одреВеног вештака! Правнополитичка вредност једне установе лежи у томе што она представла најпогоднији инструмент за уреВење једног односа или или једне ситуације. Полазећи од тог мерила, можемо се питати да ли pactum de non petendo има своје оправданье. Koje су то ситуације у којима уговорно исклучење туживости представла најпогодније решење? Аужник можда није сигуран да ће моћи одговорити својој уговорној обавези. Али најблаже речено питање je да ли одрицање од права на тужбу представла одговарајући инструмент за такав случај. Право средство лежи у области

(48) Види напомену под 38.

(49) Одредба je била садржана join у плану 2. Грађанског законика РСФСР, од 1922, и добила je своју потврду у члану 5. Основа грађанског судског поступка, одакле je преузета у Грађански процесуални кодекс. Види комментарий стр. И; Клгйнман, стр. 34; Юделъсон, стр. 188.

(50) Види Познић, стр. 212. и след.

(ai) Sperl, стр. 295; Poliak, стр. 366. Додајемо још и то да према овом другом писцу странке не могу уговорити могућност парнице за једну природну обавезу (стр. 4). Излази да je нетуживост, као ствар јавног поретка, неотклоњива, док туживост нема такву природу и може бита искључена!

3 Анали