Анали Правног факултета у Београду

170

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

материјалног, а не процесног права: конвенционална казна, накнадна шгете, поравнање. Или, дужник жели да избегне парницу, јер ће улога туженог окрњити његов углед ( 52 ). Можемо се и овде питати да ли je то један разлог да се pactum прихвати као постојећи у нашем правном систему. Уосталом, ако се узме —• како то подвлаче неки аутори да се тим споразумом искључује само непосредна принуда, онда дужник помоћу уговора о нетуживости поменути циљ не би могао да постнгне, јер остају други видови принуде, која се остварује кроз судски поступак, а пре света тужба за накнаду штете. Могућно je замислити и то да дужник хоће да искључи парницу само за одређено време, док не изиВе из пословних тешкоћа. И овде се може рећи да je прави пут грађанскоправни уговор и да нема никаквих потреба да се прибегава једном процесном споразуму. Укратко, у низу ситуација материјално право пружа могућност исто тако доброг, ако не и бољег уређења. Најзад, сумњу изражену напред не треба разумети тако да ce потпуно искл>учује сваки случај у коме би уговорно оклакање туживости предсхављало најделисходније решење. Али, извесно je да ће такви случајеви бити сасвим ретки. Зато се с правом поставља питање да ли због њих треба сматрати да наш правки систем дозвољава учесницима правних послова предпроцесно одрицање од тужбе за заштиту својих права. Тачно je да држави није стало до тога да се грађани парниче. Али природан пут да се избегне судска интервенција треба видети у вансу дском (материјалнохтравном) поравнању, а не у закључењу уговора којим грађанину субјективно право остаје без могућности да тражи његову заштиту. Могућност да поверилац одрицањем од извршења /шиш материјалноправни захтев принудне силе, представља ј едини позитивно-правни аргумент за мишьеве да je пак о нетуживости могућан: Истина, та могућност прописана je у § 35. Закона о извршењу и обезбеђењу од 1930. за извршни поступак, али нема сумње да она по аналогији стоји отворена и за парнични: Ако се поверилац може, задржавајући своје субјективно право, одрећи судске заштите у процедури реализације, тешко je видети зашто он то не би могао учинити већ за когнициони поступак. Но, овај аргумент има своју вредност за старо право. Он би данас могао бити одлучујући само ако бисмо, примењујући Закон о неважности правних прописа, нашли да je поменуто правило у складу са правшам системой социјалнстичке Југославије, а то je оно у што нисмо уверени. Против пакта о одрицању од извршења могу се навести исти они разлози који су напред изнесени против уговора о нетуживости ( м ). Y данашњем југословенском праву? нема одредаба које би за неке односе изрично исклучивале могућност уговорног одрицања од права на тужбу, као што je то случај са немачким правом. Отуда за наше право

(52) Y старијој немачкој литератури je као мотив наведен страх који дужник осећа од суда. Поред тога, побуда се може састојати у томе што државни службеник жели да избегне настанак законске дужности обавештавања старешине о томе да je против њега покренут судски поступак. (видя Reichel, J] 1911. стр. 409). Док овај друга разлог за југословенско право не долази у обзир, онај први je неубедљив. Ко према суду осеВа фобију, нека води парницу преко пуномоћника!

(53) Видн Познић, стр. 517. и 518.