Анали Правног факултета у Београду

171

ТУЖИВОСТ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА

нема вредности гледиште које ту могућност изводи тумачењем a contrario из таквих одредаба. Не видимо оправдање ни за став по коме je споразум о нетуживости пуноважан ако je закључен приликом заснивања матернјалноправне обавезе, док je без процесноправног дејства ако се типе обавезе која већ постоји. Чиме се може браннти ово разликовање? Ако странке могу искључити право на тужбу за заштиту једног субјектнвног права које управо у том тренутку настаје, није јасно зашто не могу то исто учинити и за једно право које je настало раније. Yonre, чини нам се да за овакве дистинкције нема места, него треба прихватити један или друга став. Најзад, остаје још и позивање на могућност уговарања избраног суда. Овај аргумент нас убеђује мање него и један друга ( и ). По нашем мишљењу, смисао арбитражног споразума не лежи у одрицању од правне заштите. Поверавајући спор избраном суду, и једна и друга страна хоће да се о њему донесе одлука снабдевена ауторитетом правоснажно пресуђене ствари, дакле таква, која ће имати својство извршног наслова. То je управо оно што оне, свака на свој начин, желе да постигну и у парници пред државним судом. Реч je, дакле, само о томе да оне својом вољом мењају правни пут којим се правна заштита постиже. Предња разматрања упућују нас на закључак да споразум о искључењу туживости нема процесноправног дејства. При томе није од значаја да ли je таква сагласност постигнута приликом закључења правног посла па који се она односи, или накнадно, можда тек пошто je дошло до повреде права. Али, поридати процесноправно дејство не значи порицати и материјалноправно. Закључујући споразум у коме се говори о неподношењу тужбе, или о неупотребљавању права на тужбу, странке обично имају у виду câMo субјективно право, а не његову заштиту пред судом. Према томе, pactum de поп petendo in perpetuum, редовно, има исто дејство као и уговор о отпусту дута. Слично томе, материјалноправну последицу производи и pactum de поп petendo in tempus: Он значи споразумно одлагање доспелости обавезе ( 55 ) ( 56 ). Ако суд, напротив, стекне уверење да су странке одиста хтеле да се њиховим споразумом само искључи тужба, онда такав споразум нема никакво процесно дејство. Материјалноправни смисао може

(54) Сумњу у убедљнБост овог аргумента изражавају и неки аутори који су иначе присталице допуштености споразума о искључењу права на тужбу. Види Terré , стр. 20. (55) Ради се, дакле, у оба случаја о уговору, а не о једностраној изјави. Види Еппессеrus-Lehmann, сгр, 284. и 285. Аужник, дакле, може да се са повериочевом изјавом о ослобо. Вењу од тужбе не сложи. (56) За аустријско право тако Fasching (стр. 9). Ehrenzweig мисли да у одрицању од тужбе обично лежи условно одрицање од самог права (I В., стр. 313). У немачкој науци слично Hellwig, који материјалноправни. смисао одрицања од тужбе не узима за редован (Syst., стр. 451). V. Fuhr, за швајцарско право, сматра да споразум о нетуживости, по правилу, значи отпуст дуга, али изузетно производи процесно дејство, и то у случајевима у којима поверилац има интереса да остане при субјективном праву, на пример, ако жели да задржи залогу или да своје потраживање употреби за пребијање и сл. (стр. 449. и 571). Ни Oertmann не ограничава дејство поменутог споразума на процес: Смисао таквог уговора проистиче из околности појединачног случаја. При томе се већином намерава одлагање доспелосги (стр. 430). Enneccerus-Lehmann узимају да споразум којим се поверилац обвезује да не тужи за одређено време или да не тужи одређено лице, има смисао уговора о отпусту дуга, са слабищм дејством (стр. 285). За совјетско право узима се, просто, да одредба о одрицању од тужбе, унесено у уговор, нема правног значаја: заинтересовано лице могло би се ипак обратити суду (Комментарий , стр. И).