Анали Правног факултета у Београду

173

ТУЖИВОСТ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА

Ми смо спремни да признамо предност другом од изложених схватања. Y прилог тог гледишта наводимо разлоге ко je смо изнели напред, посмахрајући туживост на плану поделе законодавних компетенција у федеративно уреВеној држави. Примена lex fori у овом питању значи потпуно одвајање туживости од субјективног права, што нам се чини неоправданим. Прописујући претпоставке за настанак једног потраживагьа, закон не препушта правном поретку друге земле питање да ли то право може ужнвати заштиту пред њеним судовима. Зар су страйке, закључујућн правый посао по једном закону по коме се рађа потпуна обавеза, желеле да се ова сматра за несавршену ако je као такву предвиВа закон земле суда? Нашем правном осећању одговара став да се питанье туживости уреbyje матер ијалноправним поретком којим je регулисан извор облигација. Отуда мыслимо да се питање способности субјективног права за правку заштиту треба да просуђује по lex causae. И у парници у којој долази до примене колизиона норма, смисао процесноправног схватања, како смо га напред изложили, састоји се само у томе што ће југословенски суд одбацити, као недопуштену, једну тужбу за заштиту потраживања нетуживог по закону меродавном за правый посао ( 60 ). МеВутим, примена lex causae треба да трпи значајна одступања у корист супротног принципа. Наиме, по неким писцима, противно je домаћем праву да суд, примењујући страну одредбу, узме као туживу једну обавезу која по његовом националном закону није судски заштићена из разлога јавног поретка ( б1 ). Додајемо са своје стране да би суд, заступајући доследно исти став, морао одбити примену страног права по тужби за осуду на испуњење једне обавезе која je по страной праву непотпуна, а по домаћем ништава. Став предратног југословенског законодавца био je по предњем питању јасан: Недостатак туживости који je налазио свој основ у обзирима јавног поретка, представлао je сметњу за дозволу извршења ( 62 ). Из овог правила проистицало je да страни закон, утолико пре, није смео ни у парници да буде примењен на обавезу којој je домаће право ускраћивало судску заштиту из разлога јавног поретка. Y литературы се као примеры наводе потраживања из игре, опкладе и диференцијалног посла (^). Одговарајуће одредбе нашег данашњег права мање су јасне. Y ставу 1, члана 20. Уводног закона за Закон о парничном поступку речено je просто да ће се одлуке страних судова извршити ако су испуњени услови прописани и за признање одлуке страног суда у статусној ствари (чл. 17. и 18). Као један од негативных услова, предвиВено je у плану 18, став 1.

(60) Y изложеном смислу, Schnorr v. Carolsfeld, стр. 250.

(61) За немачко право тако сматра Nussbaum, имајући у виду обавезу из једног берзанског посла, која je по страном праву тужива, али по немачким појмовима нема то својство пошто je треба окарактерисати као диференцијални посао или игру на срећу (стр. 279). Слично и Kuhlenbeck (стр. 149). Riezler означава то гледиште као владајуће у немачком праву (стр. 126). (62) Y § 5. Закона о извршењу и обезбеђењу, од 9. 7. 1930, била je садржана следећа одредба: ~Иако постоје претпоставке поменуте у §§ 3. и 4. неће се дозволити извршење или која извршна радња у овим случајевима: ... 4) ако би се извршењем или извршном радњом имао признати такав правни однос или остварити такав захтев, којем у нашој држави по њеним законима из обзира јавног поретка или морала није призната ваљаност или туживост.”

(63) МатијевиН — Чулиновић, стр. 808; Neumann — Lichtblau, стр. 328.