Анали Правног факултета у Београду

194

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Пре снега, да ли je неправо својство само кривичног дела, или je, пак, оно својство свих деликата, а затим, какав je однос између појма неправа и појма противправности? Што се тиче првог питања, може се рећи да се у теорији скоро сви аутори слажу са тим да неправо нису једино кривична дела, већ да неправо представљају и други деликти (нпр. грађанскоправни, административноправни, итд.). Али има мишљења (нарочито у старијој литератури) да се кривичноправно неправо по своме квалитету разликује од других врста неправа ( 2 ). Y новијој литератури (Живановић, Лист, Меркел и др.), међутим, претежно je заступлено гледиште да je неправо родни појам за све врсте деликата, одн. да je неправо исто, па било о којој врсти деликата да je реч. Кривично дело je противправно дело. Зато се поставља питање каква je разлика између појма противправности и појма неправа. Има мишљења (нпр. Меуег ( 3 ) да између противправности и неправа нема разлике, одн. да су противправност и неправо једно те исто. Овакво мишљење произилази, у ствари, из усвајања тзв. јуристичког схватања појма неправа. Према овом схватаььу, неправо je чисто правки феномен и састоји се у нападу на правке норме. Аоследно томе, противправност није елеменат неправа, већ његова суштина ( 4 ). Насупрот томе, по реалистичком схватању направа, оно се дефинише као један реалан феномен, као једна појава спољашњег, природног света. То je пре свега људско дело, које у себи садржи проузроковање последице људском радњом. По својој суштини, дакле, неправо je реална чнњенида, која још увек није сама по себи правно обојена. Она постаје нравна чињенида само уколико уђе као елеменат у свет правних норхми ( 5 ). Тек тада неправо може добити карактер противправног дела. Значи, противправност се појављује као атрибутивно обележје неправа. Ао у основи истог закључка долази и Велцел ( б ). По њему je противправност једна релација несклад између остварења бића кривичног дела и захтева који поставља хтравни поредак. Неправо je, међутим, нешто супстанцијашо: то je сАмо противправно понашање. Противправност je, дакле, предикат, док je неправо супстанца.

(2) О 'раиијим чокушајима да се под угицајем Хегеловог учења измеЬу кривичноправног неправа и приватноправног неправа пронаВе квалитативна разлика вид. V. Liszt; Lehrbuch des Deutschen Strafrechts, Berlin und Leipzig 1922, стр. 118, прим. 3. О том схватању, као и о аргументи.ма против њега вид. такоЬе др. Т. Живановнћ: Основни пробле.мп кривичног права. Београд, 1930, стр. 51—55. (3) Вид. др. Т. Живановић; Основи кривичног права Краљевнне Југославије, Општи део, I књ. Бгд. 1935, стр. 205, прим. 3.

(4) Y теорији кривичног права постоји спор о томе да ли je противправност обележje одн. карактеристнка кривичног дела или je, пак, то суштина кривичног дела одн. in se кривичног дела. Известан број аутора под воЬством Белннта, одлучно одоија схватање да je супротправност (Widerrechtlichkeit) обележје кривичног дела (нпр. Kohlrausch, Н. А. Fischer, Berolzheimer, Hopfner, Kitzinger). Други, пак, сматрају да je противправност оОЈективан елеменат појма кривичног дела (вид. о томе: dr. J. Nagler: Der heutige Stand der Hehre von der Rechtswidrigkeit, Leipzig, 1911, exp. 15, и 16. (5) Вид. о томе детаљно: др Т. Живановић: Систем сиитетичке правке филозофнје, Бгд, 1959, стр. 326—329.

(6) Н. Welzel: Das Deutsche Strafrecht, 9. Aufl, Berlin, 1956, стр. 46-^l7).