Анали Правног факултета у Београду

195

ОДНОС ДРУШТВЕНЕ ОПАСНОСТИ И ПРОТИВПРАВНОСТИ

Из свега реченог следи закључак да противправност није исто што и неправо и да je она само једно обележје неправа, а самим тим и кривичнбг дела као једног вида неправа. 3. Пошто je на овај начин дефинисан појам неправа и указано на његов и однос према појму противправности, потребно je прећи на излаган>е о самом појму противправности. Као што je већ напоменуто, хронолошки посматрано, прво су ce јавила схватања о формалном појму противправности. Присталице формалног појма противправности, дефинишу je као повреду закона. Тако Карара истиче да je суштина кривичног дела у односу супротности измеВу л>удског дела и закона ( 7 ). Поставља се, међутим, питагье коме закону се противи кривично дело. Има мишљења, нарочито у старијој литератури (на пример, аустријски професор Штос ( 8 ) да се овде ради о противности самом кривичном закону. Другим речима, сматра се да се противправност једног дела заправо састоји у томе што je оно противно кривичном закону у коме je предвиВено. Овакво мишљење je заступљено и у новијој литератури. Од нахшгх аутора, на пример, заступник овог мишљења je С. Франк. Он каже: „Појам кажњивости, односно описаности дјела у закону и појам формалне противправности подударају се. Дјело, којег обил>ежја нису у закону описана, није кажњиво, јер није формално противправно ( 9 ). Насупрот оваквом схватању формалне противправности, постоји схватање читавог низа аутора који у објашњењу појма формалне прохивправности заступају такозвану теорију норми, чији je аутор Биндинг. Биндингово схватање формалне противправности се, найме, састоји у следећем ( 10 ). Закон je неповредив. Закон je воља, а не снага или принуда, a воља je као таква неповредива. Енергија законске вол.е je пре противправне радње иста као и за време и после ше. Ако би се узело да je повређен закон извршењем противправне радње —• онда значи да би појединачним вршењем противправних радњи био окрњиван или коначно дефинитивно анулиран закон, а то je немогуће замислити. И стога, када неко учини кривично дело, он не поступа противно кривичном закону. Напротив, он поступа у сагласности са кривичним законом. Када закон каже: ко другога лиши живота • па то неко и учини, онда je тај управо поступао онако како кривични закон каже, и тиме je испунио потребне услове које закон тражи, да би на њега била примешена кривична санкција. Учинилац, дакле, вршећи кривично дело не крши кривични закон, већ крши једну норму која се налази ван кривичног закона. Садржај те норме се може сазнати ако се диспозиција кривичних прописа преобрати у императиван облик, Нпр., из диспозиције: „ко другог увреди”, произилази норма „не вређај другог”. Међутим, иако се садржај норме може сазнати из кривич-

(7) Др Ј. Таховић: Кривично право, ошити део, Београд, 1961, стр. 114—115.

(8) Stoos: Lehrbuch des Oesterreichischen Strafrechts, Wien und Leipzig 1910, стр. 73.

(9) Др С. Франк: Теорија казненог права по Кривичном законику од 1951. Огппти део, Загреб 1955, стр. 117.

(ю) Binding: Die Normen und ihre Übertretung, 4. Aufl., I Band, Leipzig, 1922, стр. 293. и дал>е.