Анали Правног факултета у Београду

141

НЕКЕ ХАРАКТЕРИСТИКЕ СТАРИК КОДЕКСА

je. За Аристида на Теосу се прича да му je неко божанство у сну саопштило текст закона. Исто то се прича за Залеука у Локрису, коме je сама богиња Атина у сну саопштила законик. Код легенди о оснивачу Спарте, Ликургу, и оснивачу Катане, Харондасу, реч je о легенди другог типа: ту недостаје моменат божанске интервенције, законы се везују за имена краљева који су истовремено и оснивачи државе ( 2 ). Очевидно je да je у свим напред наведении случајевима основни цшь био тај да се донетим законима да што већи ауторитет пред људима. Приписујући их директно или индиректно боговима или легендарним личностима давних времена, који су у својим срединама имали огроман ауторитет, хтело се постићи да се закони сматрају веома старим, а самим тим и неприкосновеним, те да се тиме стимулише њихово поштовање, безусловно покоравање њима и оправданье строгог кажњавања оних који би законе прекршили. Нешто друкчију верзију оваквих легенди, са мало мање мешања натприродних сила у законодавство, такође сусрећемо у старим изворима, иако нешто новијим од предььих. То je она трупа легенди где се основни законодавци упућују у неке далеке земле да би оданде донели боље законе. Тако, на пример, историчар Диодор прича за Солона да je пре доношења својих закона отпутовао у далеки Египат, где je проучавао тамошне законе. И у вези са постанком Закона XII таблица, забележио нам je римски историчар Ливије да су десет лица, тзв. децемвири, којима je Сенат поверио израду закона, отпутовали у далеку Грчку и тамо се задржали неколико година ироучавајући законе, да би по повратку у Рим направили Закон дванаест таблица. Сличних легенди има и другде. Када их упоредимо, видимо да je у њима суштина следећа; законодавци пугују у далеке земље, дакле у земле о којима се врло мало знало па су биле обавијене тајанственим причама. Сейм тога, то су културно старије и развијеније земл>е. Солон иде у Епшат, јер су тадагшьи Грци били знатно примитивнији од стародревних Египћана, а децемвири путују у Грчку, која je, опет, у очима тада још примитивних римских сточара, важила као далеко културнија земла. Када предње имамо у виду, видимо да je основни цил тих легенди био сличая са наведеним случајевима са божанским откровењем. Наиме; да се новим законима да веВи ауторитет тиме што су донети из далеких и тајанствених земала, из много цивилизованијих средина и после вишегодишњег проучавања. Данае, наравно, знамо да ови закони нису створени ни по директној ни по индиректној инспирацији богова, ни од једног легендарног законодавца, као што нису могли бити ни пресађени из потпуно других друштвених средина. Чини се да je неспорно да су стари кодекси постали на сразмерыо високом степену развитка права. Нема сумње о томе да je правки живот у срединама у којима су кодекси постали, морао бити већ врло дуг и релативно развијен. Знамо да су давно пре тога у односним срединама посто-

(2) Још много много касније, у средњем веку, наилазимо на сличив приче, на пример, Фрашщ су приписивали неке најважније законе свом првом крал>у Клодвигу, Бургунди првом краљу Гундебаду итд.