Анали Правног факултета у Београду

491

ПРИКАЗЫ

закону су јавни органи и службе обавезни да удовоље захтевнма омбудсмаиа. Taj одговор и објашњење могу бихи такви да показују да je жалба неоснована, о чему ће омбудсман, уколико стекне такав утисак обавестити подносиоца жалбе. Уколико омбудсман стекне утисак и после тог одговора да жалбени захтев има основа, он ће применити одговарајуће целисходно средство које му стојп на расположењу. Писан помиње следећа средства: поновно обраћање односном органу или службенику, директан увид у акте који су у вези са односннм случајем, саслушање лица ко ja су упозната са спорном ствари и др. Оно што омбудсманова овлашћења чини веома значајним, како правилно уочава писан, то je могуђност да омбудсмен врши не само контролу гаконитости над радом управе и јавних служби, већ и целисходности, штавише, он има право контроле дискреционих одлука (ово право му je ускраћено у Великој Британији). Оваква овлашћења нам указују да je омбудсман стварно ново и специфично средство за заштиту законитости са јединственим овлашћењима у заштити права грађана. Тиме смо закорачили у ново поглавље ове књиге, у коме писан разматра омбудсманова овлашћења. Оно што je важно за ову установу и што писан као прво истине јесте да омбудсман нема право да поништи, укине или измени незаконите одлуке органа који подлежу вьеговом надзору, нити може наредити органу или појединцу да спор ни случај поново размотри, ради евентуалне измене првобитне одлуке. Највише што амбудсман може да уради јесте да јавно жигоше неправду, да критикује, да саветује и да указује на поступање које je сагласно закону. Шведски и Фински омбудсман су ту и преимућтву над својим колегама из других земал>а, будући да имају право дисциплинског и кривичног гоњења службеника који су се оглушили о закон. Дански омбудсман може у случају злоупотребе од стране јавних службеника наредити јавном тужиоцу да поведе истрагу или покрене кривични поступак пред редовним судом. Писан нам указује како je ово питање решено у другим земљама у којима постоји омбудсман. Тако норвешки омбудсман има право даваньа предлога јавном тужиоцу о томе шта би ваљало предузети у вези незаконите или неправилне радње органа или лица. Новозеландски омбудсман може у случају незаконитог поступка органа управе дати препоруку односном органу, у којој назначује како би требало поступити и даје рок за одговор, из кога ће се видети да ли су његове сугестије узете у обзир. Уколико надлежни орган препоруке уопште није узео у разматрање, омбудсман може о томе обавестити председника владе, а затим и парламент. Омбудсман у Великој Британији овлашћен je да достави извештај по спорном случају члану Доньег дома преко кога je примио жалбу (по британском закону граВанин се не може непосредно обратити омбудсману, већ посредством члана Довьет дома), руководиоцу заинтересованог органа и службенику који се огрешио о закон. Поред ових питана директно везаних за статус и функционисање установе омбудсмана, писан je у засебним поглављима обрадио: појам