Анали Правног факултета у Београду

492

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

омбудсмана (у уводном делу), историјски развој ове установе, правые прописе које регулишу установе сродне омбудсману, праксу његовог рада, ширење установе омбудсмана и дао општу одену установе омбудсмана. Као установе сродне омбудсману писац помиње војног омбудсмана и канцелара правде. По писцу, војни омбудсман има следеће карактеристике. Он постоји у Шведској (од 1915), Норвешкој (од 1952), Западној Немачкој (од 1956). Y Шведској се бира на исти начин и йма исти статус као и његов колега надлежан за цивилне органе и лица. Најзначајнија разлика je у категорији лица и органа који подлежу његовом надзору. Ради се, найме, о војној администрацији и војним лицима над којима омбудсман врши надзор у погледу примене закона. За разлику од шведског, норвешки војни омбудсман није инокосан орган, већ председник одбора који се састоји од седам чланова, a које бира Storting на четири године. По норвешким прописима, већином овлашћења располаже не омбудсман као појединац, већ одбор у целини. Уставним амандманом од 1956, у Западној Немачкој je предвиВено постојање војног омбудсмана. Њега бира Бундестаг апсолутном већином гласова на пет година. Једино овлашћење ко je он има je да указује надлежном органу на потребу друкчијег решавања одређеног питања и да му указује на кривца. О свом раду он подноси извештај Бундестагу. Y последњем поглављу писац даје општу оцену о омбудсману. Од нарочитог су значаја његова уопштавања, у којима je дат осврт на социјално, политичко и нравно поднебље у Kojne се ова установа појавила и развила и где je на бази упоредноправног метода сагледана њена општа слика. Пишчеву тврдњу да се омбудсман појавио у сразмерно малим зем.ъама и да постоји пропорционалан однос игмеђу величине земље и броја предмета којима се омбудсман бави, илуструју статистички подаци о броју случајева које je омбудсман решавао у свакој конкретној земљи. Како познаваоци ове установе тврде да су њене главке предности у инокосности овог органа, јер се тако обезбеђује јединствено поступање и доприноси њеном угледу, оправдано je питати се да ли би омбудсман могао функционисати у већим земљама и je ли он уопште могућ у федерацијама. Омбудсман се до сада, како писац запажа, појавио само у капитајШстичким земљама са вишепартијским системой. Ипак, сматра писац, упркос досадашњој пракси, омбудсман није установа ко ja може поста јати само у капиталистичким земљама са вишепартијским системом. На такав заюъучак упућују солидни пишчевн аргумента у прилог става да je ова установа могућа и у земљама са једнопартијским системом и у друштву самоуправно социјалистичке демократије, без политичких партија у класичном значењу овог појма. Чшьеница да омбудсман постоји само у земљама са парламентарним системом власти, опет не значи да je он само тамо и могућ. Писац тачно примећује да ова установа има своје пуно и право оправданье управо у