Анали Правног факултета у Београду

177

ДИСКУСИ JA

гледу радног искуства и школске спреме оптимално утврВени, но то води расправљању многих других питања. Y циљу изналажења бољих решења у овој ствари и решавању проблема могао би ce усвојити став да проналазачи и рационализатори имају исте шансе са кандидатима са вишом и високом школском спремом, а предност над осталима ако поседују нижу или средњу стручну спрему. Лко пак имају вишу или високу спрему, онда би имали предност особито када се ради о пословима који захтевају стручнији рад, и то над свим кандидатима, без обзира на школску спрему. Уколико међу кандидатима за слободно радио место нема проналазача и рационализатора кандидати са високом и вишом школском спремом би имали увек предност над кандидатами са средњом и нижом школском спремом. Као што je речено да би лида са школском спремом имала извесну предност код пријема на рад, она морају испуњавати и друге услове и посебно оне у погледу радног искуства. МеВутим, ако се нпр. захтева десет година уз високу стручну спрему, петнаест година уз вишу, двадесет година уз средњу и двадесет пет година уз нижу школску спрему, онда се елиминишу из конкуренције сви они кандидата са вишом, високом и среднем школском спремом ако немају десет, односно петнаест година радног стажа. Дакле, не само да не могу остварити приоритет него и не испушавају услове за дато радио место. Да се не би догаВало да се на овакав начин заобилази примена одредби о приоритету школске спреме, код пријема на рад требало би установити један минимум од нпр. пет, односно осам година радног искуства на основу којег би кандидата са високом, односно вишом школском спремом имали увек предност над оним са нижом, ако се не ради о проналазачима и рационализаторима. Изгледа да je у садашгьем моменту основно обезбедити приоритет високе, више и средње школске спреме над нижом. То из разлога да би се онемогућило кандидатима са нижом школском спремом да долазе на радна места са сложенијим пословима када je потребно и могуће да те послове раде квалификованији. Подразумева се да су услови у погледу школске спреме и радног искуства одреВени оптимално. Наравно све ово не би могло да се регулише законским прописима већ се њима утврВују начела уз обавезу и право радних заједница да их конкретизују. 2. Не постоји само проблем примене одредби ст. 2, чл. 23. код избора директора већ и проблем примене те одредбе уопште. Одредбе о приоритету код пријема на рад треба да буду другачије формулисане. Тедним делом оне треба да буду само начелне а другим делом обавезне. Ако се установлена овакав приоритет, онда je неопходно да се поред школске спреме, као допунски критериј, одреде рационализаторство и проналазаштво и да се ишщира одговарајуће место радном искуству као елементу стручне способности. Y том смислу треба и тражити нова регулативиа решења. Највећим делом ово треба да буде предмет аутономног регулисања, али са јасним начелним законским одредбама у тој ствари.

Влајко Брајић