Анали Правног факултета у Београду

181

СУДСКА ПРАКСА

108 и 330 ЗКП-а. Кад се све ове одредбе имају Y виду јасно je да се у кривичном поступку имовинско-правни захтев може постављати само према окривљеном лицу, као субјекту тог поступка, а не према онима који иза њега стоје на основу разних уговора, па ни на основу уговора о осигурању за који je извесно да обвезује 03 на исплату накнаде на коју je окривљени осу Вен у смислу примене одредби главе X ЗКП-а. За друкчији став не може бити довољно оправдања само у жел>и да се један нов проблем реши на начин погоднији од оног који садрже позитивни прописи. Никако се не би могло прихватити становшпте да се потреба заштите легитимних интереса осигуравајућих завода (која постоји у случајевима у којима окривљени нема имовинског интереса да се супротставља постављању имовинско-правних захтева који су претерано високи или неосновани) решава некоректним тумачење.м законских одредби. Ma колико оправдано ми били незадовољни законским разрешењима појединих друштвеннх потреба и односа, очигледно je да закон треба да има превагу над разним гсзама и кад оне адекватније и модерније решавају суштину проблема, поготову када je закон јасан и логичан као што je то овде случај. Сматрамо да je јасно да у оквиру кривичног процесног законодавства, за сада, нема могућности заштите интереса осигуравајућих завода у случајевима када je грађанско-правна одговорност покривена осигурањем, и да je нужна измена прописа у том смислу. При томе треба размотрити на који би се начин ова зашгита могла постићи без штете по воВење кривичног поступ ка са једне стране, и уз адекватно задовољење интереса осигуравајућих завода, са друге. Следствено томе, када се разматра проблем положаја осигуравајућег завода у кривичном поступку, и предлаже његово учешће у овом, треба имати на уму неколико момената. Најпре, ту долази подвлачење неопходности да се узимају у обзир легитимни интереси осигуравајућих завода када се разматрају имовинско-правни захтеви оштећених лица према окривљеним лицима осигураницима. Ово стога што се, поста јањем могућности да се о имовинско-правном захтеву одлучи у кривичном поступку, пресуда у том случају практично односи на осигуравајући завод који покрива граВанскоправну одговорносг окривљених лица, а за осигуравајући завод не постоји никаква могућност да у поступку (а практично ни после) оспори основаност или висину имовинскоправног захтева. (То, по садашњим позитивним прописима може да чини само окривљени, који je, међутим, због постојања осигурања, незаинтересован у том смислу.) И стога, што се тиче дефинитивног сношења штете, нема по завод никакве практична разлике било да се осуда на плаћање накнаде односи само на окривљеног чије je граВанско-правна одговорност покривена осигурањем (јер ће се он у том случају „регресирати” од ОЗ-а) или да се пресудом директно обавезују осигуравајући завод односно осигуравајући завод и окривлэени солидарно, као што je то био случај по иовим тенденцијама судске праксе. Из овога јасио произлази да су интереси осигуравајућег завода угрожени не само када су обавезивани кривичном одлуком, него