Анали Правног факултета у Београду

182

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

и онда када je одлуком формално обухваћен само окривљени ( 6 ) али, због постојања осигурања, стварно je то осшуравајући завод, jep се ради о осуди на накнаду штете коју je он обавезан да покрије. Отуда није никакво решење изнетог проблема одржавање статуса quo у пракси и законодавству а у смислу ставова кривичног одељења Врховног суда Србије. Y неадекватности и неодрживости оваквог стања и лежи објашњење нове тендендије судске праксе. То су били разлози који су je навели и на формално обухватање осигурача одлуком о имовинско-правном захтеву и на постављање питања могућности и начина његовог супротстављања таквим одлукама ( 7 ), што je, у ствари, представљало покушај измене положаја осигурача у кривичном лоступку via facti. Врховни суд Србије je у праву када je у својим ставовима лучио решења судске праксе заснована на закону од покушаја да се противзаконито удовољи потребама заштите легитимних интереса осигуравајућих завода. Законито je поступљено само у пресудама у којима je окривљени, који je као субјект обухваћен кривичним поступком, осуђен на накнаду штете причињену кривичним делом. Поступљено je у складу са законом (dura lex sed lex), jep окривљени je испитан о околностима важним за одлуку суда о имовинско-правном захтеву и има право жалбе и на тај део одлуке. Суд (бо.ъе речено позихивни прописи, jep je ту пропуст) je потпуно апстраховао чшьеницу постојања осшурања шхетног догађаја. Ова чшьеница да je добро позната у суду и другим учесницима поступка, нпр. када се ради о догаБајима обухваћеним обавезним осшурањем, као што су и свима познате последиде немогућности узиматьа ове чињенице у обзир приликом досуВивагьа имовинско-правног захтева. Резултат света овога je да се у једном адхезионом делу кривичног поступка дефинитивно одлучује у ствари о граБанско-правноЈ обавези осшуравајућег завода на накладу штете покривене осигураньем, и да се овом не даје никаква могућност да у оправдании случајевнма оспорава иегову основаност и висину. 0кривљени, пак, чија je грађанско-правна одговорност покргшена оситураhæm и на кога осуда формално Iласи, не само да није заинтересован да побија имовинско-правни захтев него може настојати да допринесе његовом неоснованом добијању, ако би, уз помоћ оштећеног, за узврат могао да ублажи своју кривичну одговорност.

(в) Ово се лепо видн из неуспелшг покушаја осигуравајућих завода да се, и у тим случајевпма, жале, како je то видлмпзо из примера који наводимо: ~Протга пресуде окружног суда у односу на одлуку о имовинско-правном захтеву, изјавио je жа.\бу осигуравајућн завод који je навео да je заинтересован за расправљање имовинско-правног захтева за који смитра да je решен на штету оптужено? чиме би и завод био погоЬен ..." (Подвукла М. В.). (Извод из одлуке Врховног суда Србије, Кж 171/67, Билтен бр. 11/67).

(") Пошто већина судова не прихвата жалбу осигуравајућег завода када je пресудом досуђен илювинско-правый захтев према окривљеном па нема погрешне примене права, осигуравајући заводи су покушали да своје интересе обезбеде обвезивањем осигураника, кроз правила осигуража и клаузуле у полисама, да пристају на браниоце у кривичном поступку које им осигуравајући завод одреди. Савезни јавни тужилац je пред Уставным судом покренуо ггатан.е уставностп и законнтости овакве одредбе у правнлима осигурагьа па су осигуравајући заводи одустали од овог начина заштнте својих интереса („Борба" од 4. V 1966. годхше).