Анали Правног факултета у Београду

186

АНАЛИ ПРАБНОГ ФАКУЛТЕТА

ЗАКОНИТОСТ УПРАВНИХ АКАТА КРОЗ ПРИЗМУ УПРАВНОГ СПОРА

Једна од најзначајнијих делатности органа државне управе и организација које врше јавна овлашћења јесте решавање у управном поступку о правима и обавезама грађана, радних и других организација. Беома су разноврсне правые области у којима се странка налази пред државним органом или организацијом ко ja врши јавна овлатпћења, у којима ови ауториташвно решавају о правима и обавезама схранака. Ту су чесхо права од животног значаја за странке. Узмимо, на пример, права из области социјалног осигурања (право на личну, старосну или инвалидску пензију, право на породичну пензију), права везана за држављанство, утврђивање пореске обавезе, експропријадија, национализация, завоБење принудне управе над привредном организацијом, изградња и рушење изтраБених објеката итд. итд, Законска обавеза овеех органа јесте да пре доношења решена правилно утврде одлучне чшьенице, поштујући правила поступка и да на правхтлно утврБено чињенично стаље правилно примене материјал Ето-правну норму. Као што je познато, до ступања на снагу Закона о општеы управном постушсу (1957. год.) ми нисмо имали у потпуности регулисану проиедуру гео којој су органи, код решавања у управном поступку, имали да решавају, сем неколико начелпих одредби у законима о народним одборима и појединачних процесютх одредби, углавном о надлежности органа за решавање у првом и другом степену и о праву на жалбу, садржаних у закопнма које су регулисале одреБене управноправне материје. Y недостатку ближих хгроцесних одредби, могла су се приметьивати кроз Закон о неважности правних прописа доиетих пре 6. априла 1941. год. и за време непријатељске окупације, правна правила предратног Закона о општем управном поступку. МеБутим, текстови тих правних правила били су негюзнати многим службеницима државних органа. Зато je Законом о оптатем управном поступку дато моћно оружје у руке органа који су Познани да решавају у управном поступку, као и странкама о чијим се правима и обавезама у томе поступку одлучује. Још пре тога, тачно 9. маја 1952. године ступио je на снагу Закон о управним споровима којим je уведена судска оцена законитости управыих аката, а страшсама дато право да те спорове пред судовима покрећу. Тиме je државна управа престала да буде сама себи судија. Закон о управним споровима има и превентивно дејство. Само постојање овог ггнстатута, свест да решење донето у управном поступку мопсе битЕт у ухгравхЕом спору поништено, уз обавезност судске ггресуде за органе, утиче на органе да се што боље и савесније односе према својој обавези да доносе законита решења. Од ступања на снагу Закона о управним споровима па до краја 1968. год. у иашој земли покренуто je 576.826 управних спорова (просечно 33.403 управних спорова годЕЕшње). МеБутим, ако имамо у виду чињеницу да се сваке тодЕГЕте у нахпој земљи доноси Етрехсо 2 милиона разних уггравнЕгх ахсата могло би се ре’ли да овај број управнЕгх спорова ипак није велики.