Анали Правног факултета у Београду

185

СУДСКА ПРАКСА

дефинитивно сноси, осигуравајући завод морао имати могућност да се заштити од досуВиваиа у кривичном поступку неоснованих и претерано высоких имовинско-правних захтева. Што се тиче најприхватљивијег решења по интересе како осигуравајућег завода тако и вођење кривичног поступка „којим се и сада оправдано могу ставит примедбе на спорост”, ( п ) сматрамо да би најмање штате нанело овом последњем решеље којим би се давала могућпост заступшпсу осигуравајућег завода да ставља пршовор на одлуку кривичног суда да се упушха у расправу имовинско-правног захтева, после чета би кривични суд доносио одлуку о упућиваљу оштећених на парницу аутоматсгси, без оцењивања оправданости приговора, слично као код стављања приговора на издавагье платыог налога. Тиме би била очувана могућност да се, у јасним случајевима постојаља одговорности окривљеног осигураника на накнаду сразмерыу нанетој штети, још у кривичном поступку одлучи и о овој одговорности окривљеног и одреди висина накнаде коју ће, на крају крајева, дуговати осигуравајући завод по основу осигурања. ( 12 ) Осигуравајући завод, са друге стране, с обзиром на пословност и ефикаспост која се од њега због природе његове делатности очекује, не би имао разлога да приговара, и противи се мерит орном одлучивању у кривичном поступку, ако je поставлены имовинско-правни захтев оштећеног лида основан и сразмеран штети, и да тиме изазове вођење једног другог поступка чије би трошкове имао он да сноси. Овакво решење би имало предности и над остављањем статуса quo у ЗКП-у, уз тумачење да кривични суд није овлашћен на мериторно одлучивање о имовинско-правном захтеву кад je накнада штете покривена осигурањем (јер укнда потпуно могућност да се у овом поступку одлучује о оваквим захтевима), и над решењима која се састоје у пуном учешћу осигуравајућег завода као субјекта у кривичном поступку, јер доводе до одушвлачења кривичног поступка, кривични суд претварају добрим делом у грађански и изазивају дисхармонију између дела поступка у коме се расправља кривична од оног у коме се расправл>а грађанска ствар.

Марија Радовановић—-Вучковић

(и) Смайл Соколовић, Осврт на закљунке са Сазјетовања представника кривичних одјељења републичких архивных судова и судија кривичног одјсљења врховног суда Југославије, (Правна мисао, Сарајево, бр. 506/1969, стр. 56).

(12) Постојала би, у судској пракси, још једна могупност разрешавања проблема. Она je мање адекватна од one коју предлажемо, али, са друге стране, не захгева измену проппса. Састојала би ce y тумачењу услова, под којима се може y кривичном поступку мериторно одлучивати о имовинско-правном захтеву, у том смислу да чињенице кривичног поступка не дају поуздан основ за овакву одлуку кадгод je у питању окривљепи чија je одговорност покривена оспгурањем. Разлози су, јасно je, у томе што у поступку, у коме осигуравајући завод ни je учесник, нема стварног опонента неоснованим и претераним захтевима оппећеног, пошто, услед постојања осигурања, окривл>ени није имовински заинтересован да им се супротстави.